Kolo

Д авциг, почетком авгует« Кад је мој пријатељ Србин сазпао да ме пут води у Данциг, гурнуо ми је у руке, на растанку. мален, бео пакетић. Кад је воз већ јурио бескрај* иом панонском равницом и кад је борба за место у вагону срећно довршена, ја сам га отворио. То је била мала књижица, кратак извод из дела Артура Шопенхауера, великог философа и мислиоца, који је свету протумачио све оно што интересује човеков разум и што покреће његово срце. У њој јс било сабрано и сажето све што је велики философ рекао о духовном животу, науци, уметности, и етици. од осиова његових мисли до дубоких размишљања о неразоривости нашег иравог бића и његовог толико пута аогрешно схваћеног песимизма. Јер. његов песимизам, тако звани „велтшмер" не проистиче из сумњи и мучних расположења; то је философски песимизам. „Моја философија је", каже Шопенхауер у предговору те књижице, „као Теба са стотину врата: у варош се улази са свих страна а у средште се увек стиже". Целим путем до Данцига прелисгавао сам малу књижицу, скроман поздрав једног Србина, пошговаоца великог философа, његовом родном месту. * ПЈопенхауер се родно 22 фебруара 1788 године у Данцигу. Претци су му сељачког порекла, али дед му се бно обогатио и постао трговац, затим банкар и фабрикант. Ипак, сачувао је био своје оољско имање. Деднна кућа била је пуна уметничких слика, које је донније описао путник Бернули. Шопенхауеров отац није по способностима заостајао за дедом, али је био плаховит,. набусит и трдоглав човек; њсгова сенка палала је на младог Шо-

Написао за »Коло« Волфганг М?до

ла од људи. Срећом, био је материјалш> обсзбеђен и то му је омогућило да води особењачки живот. * Данциг спада међу оне вароши које су усиеле да све до данашњег дана сачувају свој сердњовековни изглед. Истина. бука новога века продире и у

штала мермерна плоча са натписом „у овој кући родио се Артур Шопенхауер". У њој данас станује обични свет. Некада су ту проводили живот 66гати грађани великог друштвеног угледа или високог положаја; а данас ту живе малограђани, ситни чиновиици. Ипак, кућа се у току векова мало про-

Шопенхауерова кућа пенхауера целога века. Отац је, можда, крив и за чудновати начин живота који је философ доцније водио. Он је постао особењак, али је увек остао прави љубитељ истине. Од младости грубо је кидао са свим оним што је било лажно па чак и са пријатељима« Многи су га зато сматрати „задртим". Мало је његОвих савремеиика открило у њему дубоко мисаоног човека у чијим грудима бије топло срце. Он је, као дете увређено у игри, проживео цео свој живот усамл.ен и несхваћен. веран само сам себи. Но, слободно рођен и васпитан, геније је остао несаломљив. Глувоћа коју је такође на* следио од оца, још га је више отуђи-

Шопенхауер млад његове узане улице, али она се губи међу уметничким фасадама кућа, које су —- то је карактеристика града Данцига — на улицу окренуге не широм него ужом страном. У толико се више пружају у дубину. Само неколико корака даље од средишта вароши малази се Улица Светога духа. Пре иеколико стотина година то је био један од најрепрезентативнијих кутова овог старог града, где су стари богати патрицији са балкона посматрали шарени живот нижега света. Некада су у тој улици становали најотменији грађани и зато је она нешто шира од осталих и пуна дућана. Данас је, разуме се, и сувише узана за модерни саобраћај. Чак ни трамвај не може да пролази њоме без сметње. Она води непосредно на Данцишку капију, грађевину која се, поред Маријине цркве, грађене у лапидарном етилу, убраја међу најзначајније историјске споменике овога града. У близини те капије, у Улици Светога Духа број 114, родио се пре 116 година Артур Шопенхауер. Ако га не упозоре, путник ће мирно проћи поред ове, на око неугледне, узане куће пред којом се увек безбрижно игра гомила деце. Неће му запети за око ии ове-

Шопенхауер стар менила. Пењући се старим стеиеницама које шкрипе, човек има осећај као да се враћа у давно прошла времена. Но, било би погрешно кад би се данашње ирилике у кући упоређивале са приликама у који!ма је живео Шопеихауер. Стил зграде и улице још се сачувао, али нови век је већ и на њих ударио свој печат. У непосредној близини отворен је већ велики хотел и галама гостију нарушава тишину старинске улице. А на том месту је мали Шопенхауер бацио једном своју ципелу у суд с млеком и молио је срдачно да отуд сама изиђе. Године 1799, кад му је било једанаест година, философ је напустио Данциг. Пошао је на своје велико путовање по Француској, ЕнГлеској и Италији, да би, како му је отац говорио „читао књигу живота".

Истина дејствује и&далека и живи дуго; говоримо истину. Што неко више припада потомству — другим речима човечанству ђ уопште — све више је туђ своме времену. Геније држи пред нама магијско огледало у којем се све што је битно и значајпо појавл>ује сабрано и обасјано најјасниЈом светлошћу; при том је и&лучено све што је случајно и страно. Свет у којем један човек живи, зависи најпре од начина на који он схвата та'} свет. Пошто све, што за човека постоји или се збива — постоји само у његовој Свести и дешава се само џа њу, очевидно је да је за човека најважпија ствар копституција његове свести. АРТУР ШОПЕНХАУЕР

ето, на пример, он о/»ј«тн »а*а сутти« ну философије: „Философија је као један високи алписки друм. До њега води само једпа узана стаза преко оштрог камења и бодљикавог џбуња. Пут је усамљен и» у колико се човек више пење, еве јв пустији. Али зато ее еа њега угледа ускоро под ногама цео свет са свимг његовим пустињама које се губе. се помаља и сунце, док је у долини још мрак и ноћ" Она, пак, што је Шопенхауер нанисао о доброти срца спада међу најлеише ствари у светској литератури. Ту се Шопенхауер иснео на врху* нац живота, изнад кога даљег пута нема. „Доброта срца састоји се у дубоко преживелом, универзалном саучешћу према свему што има животр, у првом реду према људима. Јер. с повећањем интлигенције иде у корак и осетљивост према патњама. Доброта срца чуваће се у гхрвом реду тога да другога повреди. 44 А како се слажу те мисли са Шопенхауеровим песимизмом који се тако често погрешно тумачи? „Жеље људи су неисцрпне, оне су безграничне. Свака задовољена жеља рађа нову. На свету не постоје могућности које би човекову жељу задовољиле. А шта је задовољење? Просто одржање, везано с непрекидном бригом и сталном патњом у борби са бедом." Нема, можда, речи које би боље одговарале данашњем времену од оннх из „Парегра и Наралипомена", које су храбри војници на фроотовима усвојнли као свој принцин: „Највише шт® човек може да постигне, то је херојски живот. Такав живот проводи онај који се за добру ствар бори с највећим твшкоћама и на крају побеђује."

/г ^Џг

ђк|(г јђгег ®РЈ1сђипд ви( 51п1 '■ та.

Кад се говори с Шопенхауеру, не може човек да не пође трагом његових мисли. Већина људи хтела би да у његовој философији види конструкције којима је гешко следовати. Међутим, његова ^дела, писана стварно класичним стилом и песничком лепотом, тако су кристално јасна да су разумљи' ва и најскромнијем чигаоцу. Како пј>о-

^ (I) ађс« ђа< аМ вои ђсг 55«(1<ттЦ|«г» с(4ипГсгСАл Мдс1>в11сп* ©1>)п, ђа Ј ('I ф (г 9«, »4гс пигМв '/ —_ле-ЈЈ (г{ ЈЦ|(1га<(10п ђсв 6с()пЗ. ОаСгсв® 1(1 6'« ,ј п| ј т1 , („„јп, ©<џп, твсЈф« пип Јид1скђ аЧ 5?сдв» 1(ОИ дс(«В1, 0гДп1с, Су фуппГ« |П. Хађсг »(1 ђа* у * # ?1пђсг6к1?п П(ф» С(и д1с(Фзп1пдсба11§(г (ђт, (гпвсгп ((«• -"л"", ,«|д(псв теот«п». бкгав (Д ђигЛ) (с(п« Оив1(14( ђ(«т»1 /7 „у Ј (г(1((ф (пб1(ф, *1п0" Јгошспб ссг ДпђсПЈф, ( о ђв§ $сг6пђ«||Д1(^(<н1(т 6«>)п апдс^МГ. 1 5- 63. б'п>ав гејгђ (Ш Шпђсгсб, ађсг ђаб 91пђсгс |'Р «|'п Сигад, а!(о\:1Гђ «в д1с(ф(с114 «ш Лпђ««!!, опб {ев (оп тб ипТпГнф«. ^ р СУ

Страница једног дела са допунама великог философа Године 1860, 21 септембра склопио је Шопенхауер своје очи у Франкфур* ту на Мајни. Гледао је смрти у очи без страха. Колико је утешно његово схватање о крају живота, види се из оних његових речи: „Смрт, истина, прекида нит нашег живота али она мора да има и једну позитивну страну која је нама непозната, јер нисмо у стању да је нашим разумом схватимо. Ми знамо добро шта губимо смрћу али не знамо шта њоме добијамо." Шопенхауеров гроб покривен јв тешком плочом од црног гранита. П© његовој жељи, на њој је урезано само његово име. Ни датум, ни годиие, ни једне речи само име: АРТУР ШОПЕНХАУЕР