Kroz sjaj i senke rata

93

„О, лепа Србијо!” плакали су војници од радости, љубећи земљу. По преласку старих граница Србије, наш пук пређе преко Дрине, испод Лознице, у Босну. Док остале наше трупе продужише за Славонију, Хрватску и Словеначку. Ја сам са четом остао за пуком по специјалном задатку у Мионици. Кад сам стигао у Лозницу, пук је био већ прешао Дрину. Не знајући ситуацију у Босни, кретао сам чету по преласку Дрине са осигурањем. Био је мрак. На улазу у Јању, извести ме патрола претходница да је наишла на два аустријска стражара. Наредио сам да се заробе и доведу к мени. Успут, до школе у Јањи, разоружао сам и спроводио једанаест оваквих стражара. Ту тек, објасни ми командант пука у чему је ствар, те сам вратио оружје и упутио на своју дужност ондашњу народну гарду чуваре јавне безбедности у Јањи. По смештају чете у бивак вратио сам се на банкет у школу, где су били остали официри мога пука. Мене са четом и два брдска топа оставише у Бијељини. Ту у Бијељини основао сам свој дом. Следовао је премештај у „Гвоздени пук”, где ме је и демобилизација затекла 1920 године. Тако отпочех мирнодобски живот у Београдском гарнизону. Рат је остао у мојим успоменама као сан сан који не би требало више да се понови, и ако сам ја у својој 27 години постао мајор за ратне заслуге .