Leskovački zbornik

386 Вук Даутовић

свакако најзначајнији духовни центар манастир Свети Прохор Пчињски.“ Подизање цркава одвијало се и у време турске владавине, да би коренита обнова православних храмова и верског живота настала у периоду после 1830. године, услед танзиматских промена у Отоманском царству и верских реформи, које су за последицу имале слободно подизање, опремање и обнову храмова на територији Отоманске империје.

Период у коме су храмови обнављани и опремани обележен је многим променама и разноврсним утицајима. Они се могу пратити кроз смењивање црквених власти на овим просторима испрва под јурисдикцијом Васељенске патријаршије, затим Скопске митрополије, док у састав српске државе ова територија улази после 1878. године, кад епископија врањска постаје самостална све до припајања Нишкој епархији у осмој деценији Х1Х века. Знатан је утицај Свете горе и манастира Хиландара, чији монаси бораве на овим просторима, као и утицај руске цркве у време митрополита Михаила.“ Поменуте промене одразиле су се на набавку разноврсних црквених предмета и светих утвари неопходних за различите богослужбене намене, који су очувани упркос похарама и разарањима у ризницама цркава на овој територији, којима су током ратова често биле изложене.

У животу цркве богослужбени предмети попут светих утвари, одежди и других црквених ствари, имају посебно симболичко значење, представљајући натприродне истине цркве, као и визуелизацију њених учења. Они су одређени и освећени инструменти који се употребљавају при богослужењу, и “природна средства" за дељење светих тајни, као и украс црквених слугу.' У избору материјала и брижљивој уметничкој обради огледа се такође њихова важност. Око набавке неопходних утвари без којих нема црквеног живота старало се свештенство у оквиру редовних активности на опремању храмова. Као и путем приложништва које је било значајна друштвена активност, у којој се заједница, еснаф или породица истицала пред осталим члановима. Оваква даривања имају превасходно сотериолошки и есхатолошки смисао, који почива на мистичној размени између онога који дарује и онога који даре прима. Важан је меморијски карактер ових предмета, на којима се најчешће налазе посвете и заветни текстови и који чувају памћење на оне који их прилажу.

" П. В. Гагулић, Споменица Саборног храма Свете тројице у Врању (1838-1858-1958), Врање 1958, стр. 5-16. Видети опширније у: Ј. Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија, историјска, етнографска и политичка истраживања, књ. 2, Београд 1913.

УМ. Макшјемте, Тће “Хогтарћ" Моде! об Оподох Рап пе 1 Зошћеазе Епгоре 1830-1870, Вајсатса ХХХТУ (2004), стр. 385-405.

' Н. Макуљевић, Иконопис Врањске епархије1820-1940, у: Иконопис Врањске епархије,

стр. 12-21. " Л. Мирковић, Православна Литургика, Први опћи део, Београд 1995, стр. 12; 115.