Leskovački zbornik

Други српско-турски рат 1877/78. године и ослобођење Врања 47

Лесковац, Власотинце, Белу Паланку, Пирот, Цариброд, Лужницу, Знепоље, Драгоман, Трн и Брезник, потом Ниш, Врање и Куршумлију и део Старе Србије на Косову и Метохији. На путу за Софију, у Гинском кланцу, српска војска се сусрела са извидницама руске војске и тиме су операције за ослобођење овог дела Балкана биле завршене. Нашавши се у тешкој ситуацији после успеха руске војске у долини Марице и у Тракији, Турска је затражила примирје које је склопљено 19/31. јануара у Једрену. Руска влада је по овом споразуму добила право да у ослобођеним крајевима Бугарске организује руско-бугарску цивилну управу, а српска влада да заведе српску управу у свим крајевима које је ослободила српска војска. На основу овог војеног запоседања била је организована тзв. Врањска управа са органима среских и општинских власти српске администрације. Када је месец дана касније склопљен Санстефански мировни уговор 19.2/3.3. 1878, руска влада намеравала је да пиротски и врањски округ додели Бугарској. Међутим, овај уговор је убрзо суспендован од стране великих сила Европе по основи међународног споразума на ранијем Париском конгресу 1856. године. Санстефански мировни уговор између Русије и Турске није добио потврду, није имао међународно признање, па се руска влада, иако невољно, сложила да се иде на Берлински конгрес јуна 1878. године. Територија ослобођена од стране српске војске остала је и даље под српском управом све до Берлинског конгреса када је била одређена међународна граница Србије према Турској и према Бугарској.

Борбе за ослобођење Врања почеле су 14/26. јануара 1878. када је једна чета из Добровољачког корпуса, ојачана устаницима, пребачена на леву обалу Јужне Мораве. Одлука о ослобођењу Врања препуштена је команданту Шумадијског корпуса генералу Јовану Белимарковићу. Српска војска победоносно је ушла у Врање 19/31. јануара 1878. Како су изгледале борбе за ослобођење Врања и како је дочекана српска војска ослободитељица може се видети из сећања савременика, као и извештаја српске Врховне команде. У низу бројних писаца који су непосредно учествовали у овим ратним догађајима и као сведоци оставили своје записе као вредну документацију из последњих дана турске власти и дочека српске војске одабрали смо списе: Андре Книћанина, др Михајла Марковића, Алексе Јовановића, Јована Хаџи Васиљевића, Сретена Поповића, објављене изворе др Видосаве Стојанчевић и академика Владимира Стојанчевића, као и објављене изворе у издању СКЗ. Историографска вредност њихових дела је позната и призната као извор од изузетне важности за овај крај Србије пун података о родољубивој свести Врањанаца и њиховом ратном доприносу да се ослободе турске власти.

Ову збирку сећања и архивске грађе посвећујемо 130. годишњици ослобођења Врања од Турака.