Leskovački zbornik

46 Борислава Лилић

српске војске у Делиград, а Турци су кренули на побуњени врањски Дервен, где су, према неким француским изворима, Срби допирали у врањску околину, вероватно под вођством Цветка Врановачког и под предводништвом чувеног и прослављеног Николе Мандрде, и да су ту били страшно потучени. Тада је Мехмед паша врањски запалио манастир Кацапунски Св. Илије а калуђере обесио. Последице ратовања између побуњене раје и султана биле су катастрофалне. Из архивских извора зна се да је територија побуњене Србије стављена ван закона победника, што је значило истребљење до краја. У завршним борбама српско-турског ратовања у лето и јесен 1813. учествују и избеглице врањанске нахије који су се затекли на ослобођеној територији Србије. Херојска одбрана Србије трајала је три месеца, а када је сломљена од огромне силе Османске царевине, бежанија неборачког становништва, услед инвазије турске војске, обављала се под веома неповољним условима. Хладноћа, живот по збеговима, оскудица и епидемије болести учинили су да је велики број људи страдао.

Све до ослобођења врањске казе, српско-турске односе у политичким збивањима, аграрним односима, у верском погледу и друштвеној комуникацији, карактерише стални терор институција турске локалне управе на српско становништво. Када је 1841. године подигнут велики народни устанак у југоисточној Србији, Врањанце предводе Сава Божиновић, Цека Манојловић и Миша Бркајлија. Устанак је кратко трајао, угушен је у крви, а последице његове пропасти биле су стравичне: 225 села је спаљено у Нишком санџаку, многа имања су разграбљена, а становништво је избегло у Кнежевину Србију. У време великих нереда и избијања устанка конзервативних маса арбанашког друштва против реформи у крајевима Старе Србије, предвођени од Дервиш Цара, побуњеници су, поред других градова, заузели и опљачкали Врање, прогонили хришћане и запалили нову цркву. После 1841, година 1844. била је година ужаса и велике беде за читаво јужно Поморавље. Аграрно правни односи и безбедоносно стање погоршани су, а читлук-сахибије - господари - око средине 19. века, не бирајући начина, масовно су се наметали сељацима као власници земље. Врањанци су поново покушали да се ослободе османске власти и прикључе раније ослобођеним пределима обновљене српске државе приступањем тајним националним организацијама за време уставобранитеља - познато Гарашаниново Начертаније - као и учешћем у раду тајног заграничног националног комитета основаног у Нишу 1874. са циљем да подигне народни устанак. Први српско-турски рат био је неуспешан за Кнежевину Србију. Ослобођење је дошло у Другом српскотурском рату 1877/78, када је српској војсци, као савезници Русије, пошло за руком да за само две недеље борби са Турцима ослободи Прокупље,