Leskovački zbornik

Други српско-турски рат 1877/78. године и ослобођење Врања 49

2. ИЗВЕШЋЕ (РЕЛАЦИЈА)

Сад је на реду да говоримо о радњи српске војске у долини јужне (криве) Мораве, о најсјајнијим делима шумадијских трупа, - о освајању чувене клисуре Грделице и питоме вароши Врање.

Још у првим данима нашег садањег рата, врховна команда обратила је пажњу на овај важни крај и издала налог, те је 16. децембра 1877. године упућен био у Лесковац Јошанички комбиновани батаљон са Алексиначком лаком батеријом, и овај први појав српске ослобођавајуће војске у томе крају произвео је неописано одушевљење.

У то време у пределу Грделице и Мазурице небеше искупљено јаке турске снаге осим оног батаљона, који се са Чечинског моста 8. децембра Лесковцу повукао, и сем Арнаута, који су обитавали у селима Моравске долине и на једној и другој обали.

Зато овај мали одред беше у почетку довољан да заклања Лесковац и Власотинце од навале Арнаута, а десни бок српске војске, која Ниш опсађиваше, од узнемиравања са стране.

Али, како са одступањем Турака из Софије ка Ћустендилу и Куманову растијаше и снага турске војске у теснацу Грделици и Врањи, то се и Лесковачки одред мораде постепено ојачавати, те да би могао задаћи одговарати. Тако:

22. децембра отишли су у Власотинце: 17; батаљон Београдске, (Космајски цео и % Посавског батаљ.), 1 батаљон Пожаревачке бригаде, (Г Рамски) и Књажевачка брдска батерија, са 1. водом коњице под командом потпуковника Ј. Поповића, који су имали неке омање сукобе са Арнаутима: али повећи судар догодио се 24. децембра, када је са 1% батаљоном и 1 батеријом из Власотинаца, а у свези с Јошаничким батаљоном из Лесковца, предузет напад на теснац ради открића непријатеља, али се испред надмоћнијег непријатеља повући морало, јер је овај имао у борби табор низама и 2-3000 Арнаута. У том сукобу наше су трупе имале губитака: 9 рањених и 12 погинулих и несталих. Тога дана Власотиначки одред држао се пасивно због своје малобројности: кад су батаљони Београда добили друго определење, (27.) онда је из Ак-паланке дошао у Власотинце и други Пожаревачки батаљон, а касније (2. јануара) дошао је из Пирота у Власотинце са добровољцима и пуковник Ђ. Влајковић који је примио команду над Власотиначким одредом, што се у то време састојаше из: 2 Пожаревачка батаљона (П Моравски и 1 Рамски), 2 добровољачка нешто усташа (200) и Књажевачке брдске батерије.

У то време већ бејаше се искупило у клисури Грделице на 5000 Турака, а између њих 4 табора низама са 1 топом, а међутим искупљање се и даље продужавало.

До тога времена, овај, променљиве јачине одред, имао је више сукоба са Арнаутима, који су из клисуре (Дервена) Грделице наваљивали на Власотинце да га попале и опљачкају, али у томе нису могли успети.

По упуту врховне команде од 29. децембра, имали су са сва три корпуса (Шумадијски, Тимочки и Моравски), после пада Ниша, концентрисати на новом операцијском фронту, те да предузму своју победну улогу у правцу - Косовог поља.

(Рат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877-78 (са две карте), Изд. Врховна Команда Српске војске (Оперативно одељење Врховне Команде), Београд, У Државној штампарији 1879, 111-113)