Leskovački zbornik

50 Борислава Лилић

ТУРСКО БЕКСТВО ИЗ ВРАЊА И БУЈАНОВЦА, ЈАНУАРА 1878. ГОДИНЕ

Ја се у пространо описивање битке на Врањи нећу упуштати, него ћу се задовољити с оним што су ми саме Врањалије казивали, а то је: да су они били у великом страху док је трајала битка, и сваки се, штоно реч, у мишју рупу крио, јер су се сваки час бојали да их Турци не покољу; нарочито су се бојали Арнаута Дибралија, који су дошли са Есет-пашом, који је одмах по доласку у Врању наредио пљачку и отмицу по вароши у новцу и стварима. Хуваровић ми казиваше да би ужасан покољ по вароши био да се нису Турци ерлије узрујали кад су видели да је њихова војска страдала код Два Брата и на Чврљуги, те су хитали да што пре из вароши побегну са својом децом, само да голу душу спасу. Једно то, а друго што су се већи добровољачке чете почеле показивати, Турци су на врат на нос почели бегати, и до сванућа (19. јануара) не беше ни једног Турчина у Врањи. Кад су већ и добровољци са свију страна у варош навалили, онда су и ови, предвођени од месних житеља, ишли и с њима заједно пљачкали турске куће, које су остале пуне свачега, јер Турци бегајући само су са собом толико понели колико су у боштама понети могли, но наша је авангарда, која је ишла у потеру за Турцима, стигла последњи збег до Бујановца, и ту се прочаркала са војском која је те збегове закриливала, и ту је био, веле наши војници који су у потеру ишли, страшан врисак, лелек и кукање од деце и жена које су се око натоварених са пртљагом кола као иза барикада криле. Турци су за сваки случај раније из околних села преко 500 кола у варош дотерали, на која су о бекству највише војничке ствари натоварили, но и Турци ерлије служили су се са колима и воловима околних сељака, којима нису вратили ни кола ни волова, и због тога управо и постоје многе тужбе код наших судова, које су и аграрној комисији претстављане.

Врањалије хришћани тек су онда душом данули кад су видели да по свима сокацима врве добровољци...

(Ср. Л. Поповић, Путовање по Новој Србији (1878 и 1880), Београд 1950, СКЗ, књ 310-311, 542-543)

НАРОДНИ УСТАНАК У ПЧИЊИ, 1878. ГОДИНЕ

После 22. јануара одређена је демаркациона линија између срп-ских и турских трупа, и на тај начин српске су трупе у Моравици враћене мало ка Врању. Демаркациона линија у Моравици, на путу Врање-Куманово, ударала је на Самољички Вис, а према крајвеима које ми овде описујемо демаркациона линија била је река Пчиња. Ну то је била само фор-мална демаркациона линија, јер ње на тој страни у ствари није ни било. Народ у козјачким, ђерманским, кумановским и паланачким селима дигао се био листом на оружје и тражио да се присаједини Србији.

Кад су одељења српске војске 21. јуна допрла према Куманову и Паланци до тачака које напред споменусмо, многи су наши добровољци отишли даље на југ. У том свом продирању даље од поменутих тачака, добровољци су наши наишли на устанике из кумановских и паланачких села у Козјаку и Ђерману и с њим су сишли у долину Пчиње, прешли ре-ку Пчињу и избили у кумановска села на десној страни ове реке: у Чело-пек, Алгуњу, Нагоричино, Четирце, Стрновац, - све до села