Leskovački zbornik

Други српско-турски рат 1877/78. године и ослобођење Врања 57

буду по један човек из Врање, Пирота и Трна. Ови људи треба да буду отресни, разборити, који ће знати дати израза жељама народним а разуме се поузданим за заједницу са Србијом (као што су нарочито они који су се у Србији учили нпр. нишки учитељи). Они треба да буду носиоци приложене молбе писане старим правописом, а уз њу могао би се приложити руски превод исте, који би могао израдити г. Панта Срећковић.

Осим ове депутације, која би молбу на Цара у Београд донела, а одавде у Петроград кренула се, добро би било изабрати још једну депутацију од три члана, која би исту такву молбу са истим подписима и руским преводом однела у Сан Стефано, да преда В. Кнезу Николи с молбом да је Цару пошаље, јер се може догодити да се депутација која би ишла директ у Петровград не би пустила пред Цара.

Молбенице нека подпишу само општинари свију општина а по крајњој нужди (ако би тј. било тегоба добити све ове подписе) довољни би били подписи и самих главних кметова. У депутацији која би ишла у Русију, не треба да буду свештена лица, јер се ова не пуштају у Русију без предходног вишег одобрења, а у депутацију која би ишла у Сан Стефано може ући и које свештено лице, а било би управо и желети да се које нађе, које би им имало потребна својства. И једној и другој депутацији трошак путни треба да дају општине дотичне.

Најпосле имам, Господине Генерале, да обратим Вашу пажњу на потребу да се овај задатак са што већом брзином изврши и депутације што пре на пут крену.

Изволите, Господине Генерале, примити уверење мога одличнога поштовања.

(Без потписа)

Концепт, АИИС, Фонд Ј. Ристића, ХХ ИЗ, 22/409.

((Србија 1878. Документи, приредили Михаило Војводић, Драгољуб Живојиновић, Андреј Митровић, Радован Самарџић, Београд 1978, СКЗ, књ 473, 217-219)

МОЛБА ВРАЊАНАЦА КНЕЗУ МИЛАНУ ДА ИХ СРБИЈА ЗАШТИТИ ОД ПОВРАТКА ПОД ТУРСКУ ВЛАСТ, ОД 22. МАРТА 1878. ГОДИНЕ

Ни 349, из Врања, 22. марта 1878. Његовој Светлости Књазу Српском Милану М. Обреновићу Београд Светли Господару избавиоче угњетеног Српства. Данас, кад сав просвећени свет из гласа виче, да је Турска држава у Европи извор сваковрсних зала, данас, кад је победоносно оружје витешке Ти војске, Господару, допрло до наших огњишта и закрилило од затирања велики део једнокрвне наше браће, - данас, ево ми, несретни становници среза Козјачког округа Кумановског мора смо са голом душом избећи преко нове границе српске од бесомучног и изненадног нападаја звери - Турчина. Страшно је и грозно садашње стање наше, страшније но што икада беше за време тако дугог робовања нашег јер недалеко од ослобођене вароши Врање, одакле сада, Господару, ми просимо Твоју милост, па све до Куманова преко четрдесет наших села подвргнута су чемерној тузи и невољи. Хафиз пашине хорде грунуше на један мах на нас, мирне становнике са крвожедном осветом, оскрнавише, упропасти-ше, опустошише све, све, што је за човека најмилије и најсветије. Шта не могоше да учини тирански мач и скотска страст, то постиже ватра и вода. Наше куће посташе згаришта, наша нејач у бегању односи и прождире река Пчиња. Нашу сву имовину,