Leskovački zbornik

Други српско-турски рат 1877/78. године и ослобођење Врања 65

турском рату 1877. године. - Андра Книћанин, Ратни дневник, Други рат 1877-1878, 263-283.

СЛАВЉЕЊЕ ОСЛОБОЂЕЊА У ВРАЊСКОМ СЕЛУ ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Пошто се мало прошетах по улици загледајући Турке, дођем натраг у стан код мог доброг домаћина, који је већ спремио кола да идемо у Преображеније (главно место славног пчињског среза) где је била скривена женскадија његове куће; он је се сиромах бојао да је доведе, па му ја јуче обећах да ћу га на том путу пратити са неколико коњаника.

Ово ми сеоце изгледаше као кака најлепша група, коју би каки посластичар као “мајстерштук"“ своје вештине израдио. Но није само спољни изглед и природа овог села његова добра особина, у њему живе добри људи “прави Срби од Косова“ чувени Пчињани: то су они јунаци у чије краје несмијаше Турчин нигде да ступи. Нигде нисам тако добро предусретнут био као овде, ови ме људи просто изненадише својом љубазношћу и патриотизмом: не скидајући очију с мене љубљаху ме женске у скут и у руку, а мушки у образ. Боже благи! каква неописана радост испуњаваше безазлену и племениту душу ових одкосовски сиротана, кад су први пут угледали у својој средини српског војника - Србина из Србије, који је само тога ради дошао да их избави.

Уђосмо у кућу где беше породица тога газде; депутација за депутацијом долазаше да ме поздрави, те је тако у часу цело Преображеније било око мене концентрисано. Топио сам се и наслађивао у милинама - које не умем да опишем разговарајући се с њима, јер им је из очију, понашања и сваке речи вирио српски дух, радост и блаженство. Пошто поручисмо почнемо пити вина; ја устанем, узмем чашу и напијем прву здравицу Господару Кнезу; за време мога говора стајали су они гологлави око мене, а од времена на време шаптаху неке тихе речи, са погледом управљеним к небу - они су се Богу молили за здравље краља Милана. После овога певаху њихови свештеници црквене песме, а после тога им и ја певах разне јуначке песме, то их је пак здраво веселило.

Код ових људи је сво посуђе кућно и све у опште показивало да су прави Срби, нпр. тањири са сликама Књаза Михајла, Књагиње Јулије и Милана, даље са надписима Пожаревац, Смедерево, Шабац итд. шоље и чаше са српским грбом; најзад ми показаше и повезане песме Вука Караџића, које је по томе целом крају растурао вредни, много заслужни, неустрашиви патриота Милош С. Милојевић.

(А. Книћанин, Ратни дневник, 384-386)

ПЧИЊАНИ И ПЧИЊА У ДАНИМА ОСЛОБОЂЕЊА ПРЕМА ОПИСУ САВРЕМЕНИКА АЛЕКСЕ ЈОВАНОВИЋА

У даљем току Пчиња удари на с. Стојовце, промиче више Округа, иде на Трговиште где прима Козидоску реку, пролази мимо село Ђеракарце, где је на једном једва приступачном ћувику, стара “Вража црква" која такође има своју историју, после иде на Шахинце, па мимо манастира итд. и најзад слази у Вардар.

Од ове реке добила је име и цела покрајина. За Турака, чинила је Пчиња један кол (срез) у великом врањском округу. По једном не сасвим тачном препису