Leskovački zbornik

64 Борислава Лилић

"Ете господиче, јуче си још беше тука у мој ижа поганија турска, а данас исполај на Господа (крсти се) вија дојдосте браћа наша, нел па да ве недвориме2 Босоноги сме на снег одали, гологлави сас дечиње, сас жена дворисме ги поганци турски; градисме ги измет, па не опет тепаше за това. Зулум градише - зулум господине тија Тетовци и тија Дибралије, накркаше се тука куде нас по педесет по дваесет у Једнога чорбаџију, а у мој дом равно осумдесет. Ете гледај њина работа (па ми показа руком у таван који је сав био изрешетан од куршума), такај си је свуд; пише, Јадоше, пиликите на масло, брашно, вино и ракија; па пише мастика а када остане они гу проспу. Говораше на нас: кам ги бре Срби да ви помогну! а ја ги казувам да нија несме Срби него да сме раја царска; а они па викат на мене: Лажеш бре, Срби сте и вија. Трписме така, ћутасме, душа ни знаје како ни беше, дојде ни зулум до ту (показује руком гркљан), ха! па да ни душа искочи, ама опет - исполај на господа знали сме да ће вија да дојдете, па када сме сами а нија збориме: елбет! ће си дојде краљ Милан со наша браћа, сас много војска па ће ве питаме; а кад си чусме ваши топови, сунце не огреја а они побегоше, па тука само се обрнуше. Еј ага! викам го ја, одмори се мало де, океж едно пиле на масло да направим за пут, а он ми викат: Нећу! нећу! више се нећемо видиме газда Јања, бежи и ти етеги Срби - Срби много како лист на гору, све ће ве потепају; нија па нећеме да бегаме, остасме тука а њима викасме: Аде! аде! сос здравље и аирлук."

(А. Книћанин, Ратни дневник, књига друга, Други рат 1877/78, Београд 1880, 376377, 381-383)

Андра (Андреја) Книћанин (1853-1882). Отац војвода Стеван Книћанин, командант добровољаца из Србије у српском народном покрету у Војводини 1848/49. године. Реалку је завршио у Београду, природне науке студирао у Бечу 1870/1874. учествовао је у ратовима као добровољац 1876/77. када је био ађунтант Добровољачког кора у Другом српско-турском рату. Учествовао је у ослобођењу Понишавља и Пирота, Врања и Гњилана. Одликован је сребрном медаљом за храброст и Таковским крстом. После рата био је хонорарни професор Војне академије у Београду. Преминуо је 1882. године. Написао је неколико књига стручне природе: Начела чисте хемије, Београд 1872, Модерна хемија, Београд 1882. У одбрану наших официра, Београд, 1881, Ратни дневник [-П. Први рат 1876/77, Други рат 1877/78, Београд 1881.

Његово дело је добра документација о учешћу добровољаца у оба српско-турска рата названих "Рат Србије за слободу и независност“, као и у опште за ослободилачки рат српске војске. Његов ратни дневник није без извесне књижевне вредности и веома је добра документација о приликама и људима из Новоослобођених крајева, данашње Југоисточне Србије. Посебно је дао лепа запажања и позитивне оцене о нашем народу у Понишављу, Пироту, Лужници, Власини, Власотинцу, где је истакао гостољубље, српско родољубље и привредничке пословности тога становништва. Дао је лепе описе крајева кроз које је пролазио са добровољцима, нарочито предела пиротске и власотиначке околине. У круговима својих колега важно је као одличан стручњак хемијске струке и уопште природних наука, а у војним круговима српске војске, сматран је за једног од најревноснијих и способних српских официра. Његов Ратни дневник заслужјује да буде поново објављен с о6зиром да је једно од ретких сведочанстава са сигурним запажањима и лепим карактеристикама крајева Понишавља и Јужне Мораве ослобођених у Другом српско-