Ljudi iz naše ulice

18

jehe они. Тако се мени чини, у то вјерујем, а док они живе живјећу и ја. Човјек није дрхтао. Ослободио се страха. Мајка је њежно помиловала споменик, а онда нечујним кораком крену према селу. Човјек је ишао поред ње. Пламен испод черге, уз пут, одавао је коначиште бескућника. Је ли те страх, сине мој,? питала је мајка. . Када сам са тобом, није ме страх. Што бих ти ја помогла? Ја сам стара и нејака. Истина је. Јеси.стара. И нејака си. Али, велико је твоје срце мајко, Маро Партизанко. А ко има велико и јако срце тај се не може побиједити, сва његова крв никада не може истећи па макар убод ножа био до срца дубок. Hoh је преносила ход Маре Партизанке и човјека из оближњег села. —Ја до рата нијесам никада сама ишла ноћу. Било ме страх. Од тога су ме ослободили мртви синови. Сада се слободно крећем, једнако по ноћи као и по дану. И, што је ноћ тамнија, то ми је пријатнија посјета извору и гробу. Тада ме нико не види и ја, онако како то мајка зна, преко цвијећа које доносим, разговарам са дјецом. Жубор воде са извора предаје мору разговор мајке са мртвим синовима. Бор уз извор увијек шуми да тешки бол у мајчином срцу нико не чује, да тајну никоме не ода.