Ljudi iz naše ulice

20

Газда Милош се ђаволски насмија. Ријечи се просипају улицом о његовом дућану и доброј ракији, о томе да нема дрва, да код „Чашице газде Милоша” не гори фуруна. „Полудјећу акб ништа не смислим” каже Милош и гереља улицом према периферији. Дрва нема, па је ли бог жив. Планине, завијане снијегом, ћуте и цакле се под шећерним покривачем. Вуци завијају ... „Зар да банкротирам”? муца Милош и бјежи из града. Он мрзи све: пијанице и трезвењаке.. . Лијеже у хладан кревет. Мраз штипа испод јоргана. Сан никако да склопи капке, да мисли замота заборавом. Рачуни цијепају мозак. Банкрот кези зубе са замагљеног плафона, опипљив, крупан, раширених чељусти као у тигра. Банкрот је страшна звијер, стрвина, џепо-ждер, опасан као губа. „Испијаћете ви код мене, часне ми ријечи” каже газда Милош, а кад му неко, тражећи вересију, изрекне ту заклетву, он иронично вели: „Ја часне ријечи купујем на кила па онда продајем у старо гвожђе.” Тако је говорио када је кафана била пуна. А сада? Нестала дрва, нестали гости. Ракија мирује у демиџани. „Збиља, зашто Јовану нијесам дао на вересију кило ракије кад му је умрла мајка? Он би ми сада на саоницама догнао доста дрва. Требао сам му дати.” „Сад налажи часне ријечи у фуруну. Оне добро грију” каже црна тишина. Зној спопада газду Милоша. Хтио би да устане и обрише се пешкиром. Чим мало промоли руку испод јоргана хладноћа га стисне. Згрчен у клупко, газда размишља, а банкрот лети испред очију. Раширио над пшм црна крила na само узмахује док из даљине допире грохотан смијех ђавола. „Оно ми се смију Јован и власник хотела „Америке” бунца Милош.