Ljudi iz naše ulice

22

„Мисли стрико Милош о муштеријама . . . Нестало ми дрва, а није право да код мене људи зебу. Ја мисли, мисли, док дођох на помисао да купим електричну фуруЦу. Како грије, а? „Одлично” чуло се са свих страна. „Само, немојте прилазити. Електрика је опасна!” Чашице се строје по столовима. Сагнута глава одаје тајну: „Не грије ова фуруна одлично него боље од тога. Ова грије као сунце и не дими као она у хотел „Америку” ... „Тако је, тако. Ја само укопчам, притиснем у пуце, и она ради као сат. Топлине до миле воље. Јест, мало је скупа али је лијепа, брате,” каже газда. Дувански дим је прекрио плафон, обојио га сивим нијансама. Чикови су попадали по поду, без реда, као искидан синцир. У хотелу се свијетло угасило. Један полицајац провирује на вратима и каже: „Нешто мирише на восак.” „За пандура једну дуплу да полуди.” „Двије дупле полицајцу”. „Донеси овдје литар. Ово је ракија из Рваша.” „Штета што нема мезе.” Ријечи се гутају са лозовачом. „Одакле мирис воска” рече неко. „Ћути, будало пјана. Какав те восак спопао?” рече газда Милош и тресну госта флашом по глави. Ударац је био снажан. Гост је тетурао док челом пољуби бетон. Дотрчаше жандарми. Све се усковитла. Блијед, са ланцима на рукама, газда Милош нестаде у мраку. Пребијени гост нађе се у болници. Ујутро је дошЛа комисија: судија, жандарми, писар полицајац и пандур као свједоци. Гледали су све, завиривали у сваки буџак. Неко дође до електричне фуруне о којој се монго причало по граду. Жандрам је. лагано отварао врата, опрезно. Полицајац викну: „Чувај се летрике!”