Ljudi iz naše ulice

48

Cjehao сам ce наше младости и првих рибарења на удицу, димљивих морнарских кафана у прекоморским земљама, свега до малопређашљег „Довиђења.” У зору су наши прешли другу страну залива. Сјутрадан је читава Бока била ослобођена ... Тек трећи дан однекуд је дошао мој рођак. Причао ми је о Иву Ђурановићу. Оне ноћи када сам ја сједио код свјетионика и чуо онај један једини пуцањ, погинуо је Иво Ђурановић. Убио га је Њемац. Сина су му нашли мртва тамо на другој страни залива. Рођак ми је причао да се Ивовом сину видјела рупа на челу и затиљку. Туда је прошао метак а онда га је неко избо ножем. А жену? припитах рођака. „Оне ноћи када су Њемци оступали и њу су са сином повели на ону страну залива причао ми је. Сина је стално наговарала да бјежи ... Прекљињала га је да бар он спаси главу. Он је покушао, но сустигао га је метак снајпера. Њу су затим стријељали и бацили је у море. Никада је нијесу нашли. Ја код куће чувам њихову фотографију . . . Тако је рибар завршио причу о судбини поштене породице. И сада, док свијетло свјетионика на махове обасја уски тијеснац залива, чини ми се да гледам њих троје, чија је крв по плавој пучини црвено исписала -крваву бајку не тако далеке прошлости.