Ljudi iz naše ulice

51

на очиглед свих оних који су га пред смрт стражарили загрлио и пољубио. Послије тога је издахнуо и Мару заувијек оставио удовицом. Од тада се и имање осуло и стока нестала. Ту на оном бијелом камену у Почулима, који се раније сваке године бијелио због забране, Маре и Јово су се први пут пољубили. Тада су се зарекли једно другоме да ће се вјечно вољети. Кад год би Маре видјела тај камен који је посивио, јер се више не бијели због забране, шој су сузе навирале у очи, а у грлу јој се нешто стезало, тврдо као орах. Никад није плакала као друге жене. У болу се само стресала, а грчеви су јој развлачили усне у очајничко јецање. Дубоки уздаси, од срца се стресају груди, и нарицање низ Почуле то је њен плач. Кад је толико растужи тај изблиједјели камен, она заборавља све, па и чобане око себе. Удара се шакама по челу и сљепоочницама тако да осјећа подмукли бол, расплете косе, па кука и дозивље: Јао, Јово моје сунце! Они који увече пролазе лоред њене куће причају да је страшније Марино кукање неголи завијање шакала у Кртолима. РНени јауци су особито језиви у ноћној тишини, јер она у њих уноси читаво своје биће. Тај биједни живот створења које душевно пати, за непуне двије године сву љепоту ове зреле жене, неистрошене порођајима, уплео је у дубоке боре по лицу и челу. Некад бујна дјевојка, сада се сажела у усукану старицу. Увече је удовица сама сиједала на труп крај огњишта. У чамотињи, кришом и од саме себе, у памети је биљежила све важније догађаје у селу. Ту у самоћи она је памтила када се ко вјенчао, родио или умро. Тим се пословима занимала још и као млада дјевојка. Сада,ју је то памћење сеоских догађаја потсјећало на срећне дане минуле младости, исто онакб као што ју је бијела гробница сјећала на вољеног друга или онај сиви камен у Почулима на прво познанство. А када лијега, око ње расте досадан круг самоће и тешка, мо-