Ljudi iz naše ulice

59

сви смо ми божји људи”. Увече би спаковао све ствари и однио их, да их ујутру ту или негдје друго изнесе. Седмога дана у недјељи могли сте га видјети у цркви или на гробљу. Сваке недјеље палио је свијећу и на иконостасу остављао два динара. По завршеној миси отишао би на гробље и ту сатима шетао од гроба до гроба, код свакога се задржавајући и читајући написе. Говорило се, у шали, да је знао наизуст избројати све мртве чија је имена прочитао. Био је ријетко побожан човјек, а то се видјело и по томе што никада није псовао, а ако је од некога чуо псовку бјежао је од гвега, као од нечастива. Обичним даном носио је поцијепано, шаролико одијело, а недјељом је као по правилу навлачио похабани црни фрак рађен по француском кроју. Одкад људи знају њега, знају и за тај фрак. За старце његових година била је необична гипкост коју је он имао у покрету и манирима. Мало пискави глас и смежураво бездлако лице, наслућивали су знаке женскости, која се још огледала и у ходу. А, ипак, жене је мрзио као ријетко ко. У граду је дуго кружила једна прича која је требала да буде објашњење овог његовог женомрзља. Зарадио је он био причали су велики новац. И загледао се у неку Кату праљу, која је била на гласу као брбљива, али лукава жена. Намирисала она његов новац, почела обигравати око њега и он као сваки смртник пао на кољена. Тепала му све док није и посљедњи динар извукла из њега, а онда му окренула леђа. Он се јадник касно тргнуо, па када је видио да је преварен, лелеком огласио диобу од свијета. Од тада је, кажу, замрзио не само жене, већ све што иде на двије ноге. Неколико година пред смрт још више се повукао у себе и своју шупицу. Престао је и да тргује. С времена на вријеме изашао би на улицу, али то више није био онај добро познати шјор Штефица. Био је то већ оронуо старчић који се као сјенка вукао улицама. Сада му је постала страст да иде свако поподне на обалу мора