Ljudi iz naše ulice

6

је била груба, преко мјере угојена, врло брбљива госпођа, жена богатог трговца који је погинуо у претпрошлом рату као артиљериски капетан. На зиду у ходнику висила је његова увеличана фотографија у војничкој униформи. Под њом је и дању и ноћу горјело кандило уз које је побожна газдарица срицала неке досадне и дуге молитве, за покој души вољеног мужа. Мој пријатељ је био врло говорљив и предусретљив. Показао ми је примјерке скупоцјених књига, које му је газдарица великодушно ставила на располагање. Показујући књиге увијек је нашао интересантних реченица које су биле карактеристичне за ту књигу или њеног писца. Још и данас се сјећам једног занимљивог детаља који ми је испричао о Золи. Исто тако, за слике на зиду и порцеланске украсе знао је кра.тку историју. Очито се заносио својим причањем, јер је једном узвикнуо: „Да, драги пријатељу, умјетност је нешто најузвишеније. Њом се могу бавити само људи чије је срце и душа изнад обичног свијета”. Слушајући га човјек би повјеровао да је он, ако не познавалац, а оно бар љубитељ умјетности. Касније сам се увјерио да није био ни једно ни друго. Фотографија филмских глумаца, исјечених из разних ревија, имао је читав албум. Свакој је знао име, филмове у којима је играла, знао је чак колико јој је који продуцент нудио за ангажман или колико се пута развела у браку. Умјетност је мој идеал, казао ми је, вјерујући да се ја дивим свему што сам чуо и видио код њега. Извадио је совју сребрну табакеру и понудио ме цегаретом. Ви волите црнке? упитао ме је. хКако кад, одговорио сам. Ја волим плавуше, Додао је и показао ми фотографију једне своје бивше љубавнице. Била је глумица. Звала се Марија. Лијепо име, зар не? Због мене је напустила позориште. Отишли