Ljudi iz naše ulice

ЗАТРАВИО ГРОБ

Жену није имао, али зато није патио. Проста је била његова cpeha: пет крава, бак и колиба. Виноград на усни модре обале шуми о пању среће. А бак? Гледа краве као делија, риком се газди мамурном јавља. Не. Каквом газди? Којему газди? Газда је власник буђелара. Његове су руке без синџира: широке, бијеле, пуне. —О, ви, људи бјелоруки — чује се шапат мора. Шума. Гај около манастира. Бријег и поглед слили се уједно. Бак удара репом по крстима. Шали се, руга воловима, њих су претукли, да не мисле на краве, да им шије набију пустине, таљиге и јармови. Чобан мисли. Мисли су луде: он да буде газда. Телица удара у виме. Друго се облизује. Слатко је мајчино млијеко. Орао атерира на кокошку. Одбрану не даје Кривични закон, већ фишек. Здими му фишек под крила да проба је ли олово врело. Адвоката ћу ја да ствари ишћерамо на чистину каже Вуко Ераковић и маха прутом. Бријег је одавно никао. Кад је планета у порођајним мукама рађала планине и долине, бријег је био мален, новорођенче. Тихо су расли бријег и чобан на њему. Расли су и срасли као калем на оној трешњи поред извора. На бријегу је имаље, право. Више него нраво. То је контија, мала латифундија. Глупости. Тако се конте хвали пред гостима из Трста. Ово није његово. Ово је наше, куће Ераковића, маје. Бабо