Ljudi iz naše ulice

64

ми је на овом имању, на овом бријегу, маслине садио. И смокве. Виноград је покосила филоксера. А ђедо? Он је међе градио. Од крви је из Нахије утекао. Разбојник стари, јуначина. Турску је главу на јатагану носио у једној руци (Смако је неког Арслана на прагу Никшића, тако кажу), а у другој сина, баба Вуковог. Смирио се на Приморју. Конту је служио. Контеси воду носио. Срамота. Није могао. Пут за стоком кад ти се крива ијетко је рекао конте. За стоком . .. Чобанска ширина. Дубрава густа. Скривене змије пиште. Хоће да праште краву међу рогове. Нећете мајчине кћери па да имате златну медаљу за јунаштво. султанов ферман или дукат млетачког дужда. Стари сам ја чобан. Чувао сам границу Нахије од балија, акамоли нећу краве и бака од змија. Тако се куне ђедо, а Вуко једе дивље крушке и хвали се: Слатке су. Јесу, образа ми . . . Е, погани! Јунак не једе слатко, „лизни-близни”, већ меса и кртоле, а онда се насрка варевине да крв узаври паметно учи ђедо унука. Крв колута као новац. Претаче се. Увијек је у кући Ераковића, дому на бријегу, само по једна свијећа горјела, једна мушка глава живјела. Ђедо је оставио јатаган и узео прут, бабо Вука Ераковића сломио је прут и узео ралицу. Нека жене чувају стоку рекао је. Вуко је пљунуо на плуг, узео је пруТ. Хтио је да буде као ђедо. Лијепо је арлакати низ дубраве. Збиља, чија је ово земља на бријегу: куће Ераковића или конта? О, луди Вуче. Твоја је. Ђедо ти је ту радио и умро. Бабо је по бријегу скакао. Ти си овдје остарао. Минуо је вијек заборава да бријег буде твој. Загризи. Тражи своје право, да се све изведе на чистину. Млијеко продајеш хотелу, не пијеш, не пушиш, а нијеси „да