Ljudi iz naše ulice

65

кажемо” ни неки котулаш па да новац бацаш у јаму бездању. Лијепо све разабери, разлучи као теле од краве. Треба да знаш на чијој је земљи затравио гроб, гроб онога бака што га је змија печила на велики петак. Ледина је лијепа, затравила. То је долина и да је кртолом засадиш кар би осам дана прегонио. Кочијаш би се о јаду грдноме забавио и, отирући зној, гунђао: —Што је много, много је. Ђао понио и род оволики .. . Зашто да не расчистим? Новца имам. Адвокат је љубазан, мелем је за човјека, сиромаха. Како да не. Одмах покрени парницу. Ја ћу те заступати. Стопосто гарантујем: правда је твоја. Вуко Ераковић вади хиљадарке. Нека се једном све оконча. Свијет треба да зна да ово није контова пустопашица, већ имање куће Ераковића.. . Још мало новца. Треба за таксе и путовања. Адвокат глагоља. Мора да иде у град, да у катастар извади парцеле, „све црно на бијело”. Показаће он зубе конту. Зар сада да гули кожу доброме и поштеноме Вуку Ераковићу. Гули, богами, гули . . . Још треба новца. Скриња је празна. Продаћу краву за „чистину”. Чекај, Шаруља је стевона. Њу, никако. Плавуља је сад у брч млијека. Роге нека иде богу на истину. Адвокат отвара буђелар. Трчи. Час је код судије, час код геометра. Треба много новца. Вуко продаје Младуљу, Гару и јуницу. Остаје само Шаруља са баком, да живе у слози и љубави. Парничење је дуго. Новаца нема. Суђење једно, друго, треће . . . Земља је, људи, контова. По књигама се на њега води. Аграр је минуо давно виче параграф. Пролазност је неминовност. То му мути мозак. Зар да се Вуко одрекне бријега и имања. Неће. Шаруљу води на пазар. Купује празну бачву од бензина и носи је на руб имања, сада опет контије. У бачви спава, а бак риче са бријега.