Ljudi iz naše ulice

Нијесмо, Спасоје Ћиров. Ти си оне твоје копиљане послао у јеврејску војску, а наши се бију за краља . . . Реза се помакну. Електрична лампа обасја сиротињски дом. Видјело се како кокарда блиједи. Кога кријеш? Никога. А, са волом спаваш да га не даш браћи Србима .. . Изгони ... Немојте, господине. Њега су ми усташе гониле. Усташе су ми кућу запалиле. Само ми је он остао. И ништа више. Умирем од глади. Остави ми бар хранитеља. Да га даш за јеврејску војску, је ли? Нећу, бога ми. Ћути! Кундак је ударио у нешто меко. Човјек јаукну. За комору првог батаљона дрекну официр и оста хладан. Спасоје заплака. Јецао је: Ружо . . . Ружо мој . .. Плаче пред кућом. Корито празно. Тор празан. Празнина испунила све. Завукла се у срца људи, ископала јаме у њима. Десети дан нестаје коњетина. Спасоју бијеле очи. Мријена нека, танка као свилени вео, игра около. Кружи и стеже коноп. Старац хита главицом. Тужи као жена, спотиче се: Овуда су га гонили, водили. Фукаре! Неће им царство дуго потрајати. Ход успорен. Тихи шум. Ружо! Хранитељу мој виче очајнички. Мууу ... Човјек не види ништа живо. Камен опасао видик. Ружо?! Ти си? На малој ледини во прежива. Длака му црвена, свијетла. Спасоје добио крила па лети низ главицу, не види препреке. Ето, човјек љуби вола. Љуби шију. И плаче. Не вјерује својим очима . ..