Luča Mikrokozma
С а Јана и
120
180
185
140
145
ЛУЧА МИКРОКОЗМА. _
35
И расплачу у свијетле зраке, Мрачне точке кад нигђе не буде До предјелах нити за предјеле, Кад јој облик прегнусни погине, Кад сви краји запламте свјеглошћу,
„Два војводе, небесни прв'јенци ! 2
Тад ће општи творац починути
И свој свети завјет испунити; Тад ће мири и простори страшни Слаткогласном грмјет армонијом, Вјечне среће и вјечне љубави; Тад ће моја отеческа душа
Радо притећ к слаткоме покоју
И бесмртном гледат довољношћу Срећом своје твари окруњене“. —
„Ах свеопшти оче благодушни|“ —
Једним гласом оба архангела „Имајући таквог творитеља Величеством неизмјерним душе Која сваког добра совршенства Надвисује и у себи храни,
Требало би да све густе мраке, Сви мирови у њих закопати Похитају воскрсењем сами
Да ти пређе св'јетло лице виде“. —
„Два војводе св'јетлијех полковох !
Ја сам — каже — сам по себе био. Бит по себе већ ништа не може, Јер је против закона природе
Која печат мој на лице носи.
Све нек краче својијем временом