Luča Mikrokozma

С а Јана и

120

180

185

140

145

ЛУЧА МИКРОКОЗМА. _

35

И расплачу у свијетле зраке, Мрачне точке кад нигђе не буде До предјелах нити за предјеле, Кад јој облик прегнусни погине, Кад сви краји запламте свјеглошћу,

„Два војводе, небесни прв'јенци ! 2

Тад ће општи творац починути

И свој свети завјет испунити; Тад ће мири и простори страшни Слаткогласном грмјет армонијом, Вјечне среће и вјечне љубави; Тад ће моја отеческа душа

Радо притећ к слаткоме покоју

И бесмртном гледат довољношћу Срећом своје твари окруњене“. —

„Ах свеопшти оче благодушни|“ —

Једним гласом оба архангела „Имајући таквог творитеља Величеством неизмјерним душе Која сваког добра совршенства Надвисује и у себи храни,

Требало би да све густе мраке, Сви мирови у њих закопати Похитају воскрсењем сами

Да ти пређе св'јетло лице виде“. —

„Два војводе св'јетлијех полковох !

Ја сам — каже — сам по себе био. Бит по себе већ ништа не може, Јер је против закона природе

Која печат мој на лице носи.

Све нек краче својијем временом