Male novine

једном тичурнном одлеће пз дворитта. Спихија подиже одмах сзоје сусе де у Н' теру за грабљивом тицом. Нак н једног сата пуче пушка — са свих страна дотрчаше тамо — један стрелац беш« спааио орла, пуцао на њега и ранио га у крило. Грабл.ивац је опет «мб гао, а н>'сретни отац однеее кућа у иола ождерано тело својег кукавног детети.

ТРГОВАЧКИ ГЛАСНИК 0 иашој извозној трговини У трговинском обрту из«еђу Србије и страних земаља пада у очи јако да су већина срп, ких производа у највећој раз*>ери ун.ћени на пијацс глаан»х аугтро угарских вароши. Ма да се зна и вгрује да српска I извпзна и увозна тргонина има највише везе са Аусгро -угареком, нпак за то ми видимо једну ок.аност, која у неколико тврди да српски ироизводи и роба налазе добрс цене и на пијацама других страних држава и то у зна)н ј к<личини, докле се то у нашим статистички иодатцима не види шш ако и има какиог обрта то је у врло незнитној воличини. Ово долази ОЈуда ш <о наши д> кларанти при извозу речК'> кад иијављују намеру, куда робу евоју уцућују, него се обично нодрачумена да је то прка суседна држава, док на против т ко извезена роба нр .10 често пиолази сусед<1е земље и одлазч и на пијаце других стриних Јижава куда је и цена и потреба в< Ј ћа. Осим тога често пута подиже се у јавности глас како сриска извозна трговина врло споро у неким артиклим расте, а у неким пгга више и опада. Наравно да оваква мишлсња долазе отуда, пгго се слабо ко од тих обраћа извору статистичком *а овакве нодатке. Срнска иавозна трговина скоро у свима артичлима својим рапидно раете. но квантитету; еам < ако се на вредност обрати нажња, ту је разна варијација. Али и вредност стављен.< од извозника у декл рацијама нетачна је и обично половина од пр1ве цене, која је на мес-у продаје; на кад би се ово узело у обзир и кад би се вредност извезене робе бар са 30 од сто ск> иље оценила, онда би се видело да и у вредности српска трговина расте. Све ово што напред рекосмо дало је основа госп мини<'тру Финанције да

се преко г. мивистра снољних послова обрати нашим конзулима на страни да му јаве: 1-о, која се српска роба у месту његовог наименовања (конзула) највигае довози, да ли се ту троши или се даље као прерађена изаоз«; и 2 го колика је средња цена нашој роби на тој пијаци и из кога, се мест* из Србије она ту највише унућује?... Кат конзули буду то јавили, онда ће се према њиховим извештајима удесити и извештаји царинарница о томе за статистику, па ће онда сриска трговина у вредности имати далеко већу циФру и зна ће се бар приближно куда се ната роба још упућује, те не ће то бити у тако великој размери само у суседиу државу.

СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК Министарски савет по највишем овлашћењу Његовог Величанства Краља од 22-ог јула ове године, на предлог министра председника, министарског савета, министра унутрашњих дела, решио је: да ее контрактуалном лекару среза тамнавског, округа ваљевског, д-ру Паји Воти, уважи оставка, коју је подпео на државпу службу. Одобрава се министру унутрашњих дела, да може за грађење једног шиархсрда и друге оправке у пожаревачкој болници утрошити до I 827'10 динара из кредита, одређеног у санит^тском буџету на оправке и доправке б лничких и других државних зграда за рачунску 188718 го дину. И -1 извештаја комесара панађура, држаног у Варо певцима, среза космајск<т, окр. београдског, 25-ог, 26-ог и 27-ог априла т. г. у Венчанима, ср. колубарског, округа београдског. 20 ог, 21-ог, и 22-ог јула ове ?. јд. и у Рогачи, ср. космајсиог, окр беогридског, 26-ог и 27-ог јула т. г. министар народне привреде увидеојс, да нриход тих панађура није толики да би они могли и даље опстати; с тога је на основу §-а 3 ег а с погледом на §. 2-и закона о паиађурима од 4-ог Фебруара 1865 е год. решио, да се ти нанађури укину. Г. Министар фи .ансије јавља расписом свима царинарницама, да је према берзанским листама један златан новац од 20 динара вредио у прошлом месецу 8 Фор. и 63 крајц. и наређује да се овога курса држе.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК Веоград, б. Октобра 1888. (.Притоо-реии ): Ноћас еу прнтворени Марица Винковић проетитутка вбог нереда, и Никола Војага бегунац због скмтње * (Оеуђени ). Пресудама полицијским оеуђени су; Живко Кузмановић момак берберски, Васа Станковић. из В. Цркве, Аца Гецић н жена му Ката сви због нереда и пијанчења; Ђорђе Величковић Фијакерист овд. због наглог јурења улицом Ђока Милићевић гостионичар овд. и Ђорђе Божић бравар овд. због неуписа слугу, Јулка Сина гор служавка за просинање номија на улицу, Никола Јеликић слуга због крађе и Мита Игњатовић трговац гато није сљедовао позиву властн. * (Нађено ). Ноћас је нађен у тумарању један коњ и налази се нри квар ту теразиском.

ПРОСВЕТА

БЕЛЕШКЕ КЊИЖЕВНЕ УМЕТНИЧКЕ и НАУЧНЕ Сувременим писцима је лакгае да стеку добар реноме, но гато са старим беше и ако имају више пезгода но што су их могли стари писци имати. Пример муњевите популарности даје дондонски књижевник Роберт Стевепсон. До скора нико није знао да и постоји какав писац под тим насловом; а к ако је био тто код кога знан, нико о њему није водио озбиљна рачуна. А сад се у трш лондонска позоришта од један пут преставља његов комад. Комад се зове: „Чудновата историја доктора Џекнна и мистер Хајида". Цео Лондон готово о љему говори. Његов комад сад је представљан и као опера па и као пародија. Исти комад изашао је као приповетка у „ВгЈЉЈзсћ АиШого". Сиже је врло оригинааан: Џехин еин богатих родитеља, по природи даровит, добије одлично васпитање у кући. Имао је меко срде, био великодушан и благородан но с времена на време побуде ее некако у њему дивљи и гадни мнстикти, који га тако стегку, да је једва могао њима владати. Услед тога у њему иаступи промена., он се преобрази — онај добри, великодушнв Џехкк иостаде контраст у тим оеобивама. Природа се његова тотално промени, и та промена

баваше с врегеена на време све већа, и борба са вло-м у њему, с којим-а се борио, биваше за њега све тежа,. све ј мучнија. И та лична сградања доведу ' доктора Џекииа на мисао, да је сваки човек двојако биће, и да с њим владају час добро а час зло биће. А он, као образован човек, решава се да нотражи средство којим би могао та два бића да разјединн, и да човек буде јединствено биће. Дуго се трудио и најпосле хемијски и физиолошки радови њвгови помогоше иу да нродре у ту тајну да је реши. После неволико година он нађе смесу која то може да дели. И дејство то онроба он на себи. Тек што је ту масу испио, доктор засни. Кад се пробудио он је био са свим други човек, носта физички јадио, гадно створење Сад већ могаде дати маха својим инстиктима; а ђаволска половипа коју тад доби то је мистер Хајид, који је сва гадна дела чинио. 'Пошто се носле тога врати дома, опег попи смесу, заспи и поврати се опет у старог Др. Џекина за неколико година. Неки нут савест дигзе свој глас против њега, ала га друга ноловина мнстер Ха)ида увек свлада. У то време деси се у Лондону убиство грозно. Џекин буде тим нреступом јако потресен и реши се да за свагда одбије од себе Хајида, кога је и полнција почела да тражи и вија. Он пође доброј ноловини; али даћа беше врло крагка. Шета ; ући се један пут по парку примети арло узбуђен и без Хајида да је он Хајид, Од тог доба нехте више »з своје лабараторије да излази. Мучио се ту недељам*, повоаћао снагу своју, но онет све беше узалуд — оста мсти. То је основ те „чуд<зе историје". Као нрипозетка опа има на читаоце већега СФекта него као драма. Стевенсон и ако је од скора нознат, он ипак није нов писац. Пре је нисао неке идилске стихове посећене рлзним познатим дамама; но доцније св■тај идиличар нретвври, у то, што је данас. Он је пореклом Шотландез. Сем осталих списа најоргималније су још и „Арабијске ноћи", То ]е »борник приноведака, од којих је најинтересантиија „Клуб самоубин* 11 . Ту истина нема трага о самоубиствима, али вас мислвма наводи на Шопенхауерову Философију да свет не ваља, да еве што ностоји не постоји као што треба; а то га и одликује као творца нове врсте белестристике, која још нема последника; али која ће можда врвмевом многе да увуче у своје жице... гледећи његове дивне кожом постављене хаљиее, „што ми ви не изгледате да сами крците своје чакшире " „Ништа за то? На, дај ми игала за ово." Огист пружи руку, па, гледајући при слабој светлости своје свеће, виде један златник од 20 динара. „Узмите цео мој дућан," рече он радосно, „на ћу вам остати дужан још три пут толико." „Задржи све," одговори тај странац, намештајући свој огртач око себе, „и пази само да више не неваш погрешно, и да избегнеш батине." „Господине," рече му Огист, ви сте сад отпочели моју срећу. Били хтели да ми кажете ваше име, да бих доцније могао наћи мога добротвора?" „То није нужно," одговорненозиати гледајући да се искобеља.... Али Огист навали на њега и једнако га нокорно молио са склопљеним рукама ча му каже име. „Маркиз Сен Г.... рече младић удаљусе брзо. 1'едан часак дечко се не помаче с ућута као да се напрезао да до-

бро занамти то име. За тим узе своју котарицу с иглама коју је о врату носио, на оде с булевара мумлајући непрестано онако замишљен: „Сећа ћу се увек тога имена." После 2о година, Маркиз Сен Г.... кога смо видели тако великодушна и тако весела беше се вратио из туђинства. Тих 20 година које су за њега биле доста мучне, јако су га изменуле и јако остареле. Вратив се у Француску, он, којн је некада имао дивно непокретно имање, видео је, да је лишен свију својих добара, које је било распродато за време револуције. Ипак му остаде још неколико зграда, које је могао новратити само судским путем; али за то му је требало да сносн све трошкове око скупе парнице коју хтеде да подигне, али сад је маркиз имао тако мало новаца, да му је често недостајало и оно што му беше најнужније. Узалуд се он обраћао својим нријатељима, онима које је негда сам помогао ; сви му обећаше много, али му нико не даде баш ништа. Да, да, прзво вели она истинита пословица код свију народа: „прави се пријатељ у нужди познаје." Једнога дана седео је врло невесео у

својој бедној соби, кац се једна красна господска кола зауставише код капије в неки човек, још млад, чија спољашност издаваше грдно богатство, дође те закуца на његова врата. Маркиз оде да их сам собом отвори, јер већ одавно беше отпустио и последњег слугу. Непознати господин ступи у собу, пошто се најпре известио, да ли доиста има част да говори с господином Маркизом Сен Г.... На потврдан одговор, оп посматраше пажљиво Маркиза од главе до пете. „Господине," рече му после неколико тренутака најобичпијег разговора, „дознао сам, да вам је нотребна врло велика сума поваца да би њоме могли повести једну велику парницу од које ће зависнти ваша будућа срећа и благостање или најзад, да не да бог, очајничка и бедна смрт. Ја сам један од најбогатијих трговаца у Паризу; па сам дошао к вама нарочито за то, да вам ставим на расположење дело своје имање." „Шта рекосте господине?! одговори скочивши са столице пренеражени Маркиз у врхунцу свога чуђења, „не знам и не појмим какав вам ватреа интерес...." „Умирите се молим вас, драги мој го-