Male novine

Осуђепи. Пресудама иолициским осуђеми су: Милосав Тамбураш аш чија овд. због нечистоће, Миленко Ђурчнћ и Димитрије Најдановић, ка®. за отворену каФану после времена, Никола Милојковић тргов. због заузећа, Живко Филиповић калФа зидарски за ненослушност Филип Димитријевић млекар за продају поквареног меса, Ђорђе Ђуричић хлебар због ненријаве странда, Благоје Стојановић таљигаш и Христијан Каии калФа због увреде, Драгутин Вукомановић из Шаица и Максим Таурић надничар због скитње.

ГЕРОСВЕТА БЕЛЕШКЕ КЊИЖЕВНЕ И УМЕТНИЧКЕ Иоклич. — Арбанашка књижевник и новинар, Јусуф Али-беј написао је аре извесног времена једну брошуру на турском језику. У тој се брошури тоном високим, тоном једног натриоте узвикује на вереку нетрпљивост Албавеза; с болом у души иомињу се оне жалосне нсценаности, које су тако ухватиле места међ љима, а са нраведним гњевом напада ва цариградске министре, наводећи, поред обичних и свакидашњих насиља турских, и иознату нословицу : ла ата ате милмонлук фимаелети халик (нротивно је и Богу покоравати се цару, т»;ранину.) — Ову врло лену брошурицу цревео је на бугарски неки Д. Ихчијев. Јусуф Али-беј већ од дужег времена живи у Софији , где издаје лист „Дккат." Један наш овдашњи лист јавио )е, да се он налази ово дана овде у Београду. Забавпик. — Као што нам јављају из Петрограда, она дружина руских књижевника, која ће на дан смрти В. Гаршина, издати једну књигу успомсна на њ, намерава, да од тада у будуће на тај дан издаје но једну своску забавника, који ће носити наслов румени цветак. Ионо издање. — Чује се да ће нријатељи нане Леона XIII нриредити ово дана ново издање иапиних несама: Ноуоввипа БеотзЈХШ. Ропк Мах. Сагтта, којс ће бити украпЈено и врло лепим живоиисима. Ове се папине несме у велико славе и хвале особито ради класичне Форме. Ј. Крашевски. — Пољаци су намерни да сад ионово предузму издање свију дела њиног чувенога писца Крашевског. Тај ориа т»§пит изнеће пре-

ко 70 свезака. Биће два издања: дивот издање и издање за народ.

НАУКА

Повртје месеца. — При најновијим сунчевом номрчању многи су астрономи посматрали површину месечеву, јер је онда и најзгодније време за то. Јелно такво посматрање, заједно са сликом месечевом изнето је у „Немачким илустрованим новинама." Месечева површина изгледа као велика узбуркана пољана, пуна валова италаса. Најбољу би паралелу наиравили, кад би га упоредили са Сахаром за. време самума, И доиста он такви и изгледа. Сви брегови и дубодолине мссечеве са таквом се прецизношћу могу посматрати, да је човеку ираво задовољство, да то ради. Оваки тренуци и оваке ирилике иајмилије су једном астроному. Оне чине, као што сами веле, епоху у њиховоме животу. Туберкулоза. — Најновијим иснктивачима пошло је за руком, да докажу, да туберкулози нису само подложни људи већ и остале животиње. Јсдаи проФесор берлинског свеучилишта први је изнео своја, опажања на једној копошци, која је боловала. Сад је нак у Паризу цркао Један слон, кога кад су секцирали, ковстатовали су јехтику 7 . Један наш нријатаљ из унутрашњости јавља иам, да му је ловаћи кер, такође мајкао од туберкулозе. Најпре је, вели нам он, изгледао нешто невесео, ишао је покуњен, реп подвио, тако да сам у једно време иомишљао, ,да га убијем, јер сам се бојао беснила. Кроз десет дана њега није Оило. Парао сам га и у џигерици нашао сам многе туберкулозне бакциле.... За коња још није нронађево, али' судећи но најновпјој смртијахаћег иарипа једног немачког барона може се слободно закључити, да и код коња влада ова страховита болест, само у мањем размеру.

СМЕСИЦЕ Човек с рукавицом На крвавој талаверској нољани спуштало се вече. Тако при првом сумрачку, па једном вису, на коме се улогорио Француски ђенерал Сенарди, видела се, како уз миче, једна чета шпанско-енглеске војскв. Зловољно погледаше ђе.нсрнл

за непријатељем, јер не имађаше коњице, да га тера, л пешадија му је јако уморна. Док он издаваше заповест неким евојим оФицирима, зачу се у близини, нуцњава. Послани се гласоноша, после кратког времена, врати и рече, да је оФицир седмокнежие регименте наишао, у некој воденици, на нодножју брега, на сжривене Шпанце, с којима се бори. Поменута регимента звала се тако отуд, што је била састављена из^војске седам, ома њих, кнежева рајнског сзвеза. Малоза тим угледа ђенерал једног врло младог, ОФицира где долази од оне воденице с једном получетом. Официр је водио и једног заробљеника, који, ио својој одећм, припадаше, тако звани»(, Гериљасима. — Шта је с опим уљама? занита ђенерал младог оФицира. — Зар не знате, да треба побити те Гериљасе? — На заповестк, екселенцо Ајш с овим човеком не ће бити тако. Он се био згодно сакрио, па би по^укао као мачке и мене и мојељуде. С тога, да бисмо се спасли, ја сам му обећао поштедити живот, ако се преда. — Тгез-1леп. Да ги одржиге реч а ми не ногазимо прописане наредбе, то ћу га ја убити. — Не шалите се, екселенцо. Овај човек има моју реч и она се безусловно мора одржати. — Онда, није требало, да му је дате. Међу тим ја овде заповедам, наоштри се ђенерал па заповеди једном свом ОФициру да одмах изврши паредбу. Лице оног младог официра побледе, а у очима му се огледаше чврста, слободна вол,а и одлучност. И он стаде пред ђенерала. — Овај човек има моју реч, ђеперале, рече он благим, али одлучним гласом. — Обичај ми је да је свето држим а ако је иотребно и живот заложим. С тога вас молим још једном — нустите човека. — Доста! викну ђенерал. Је, као што сам ја рекао! знак оном другом ОФициру, заробљеника. Пре но што би се заповест извршила онај млади оФицир окрете се својим људима и командова: — к &ру нрави! — кара готовс! и у тренутку се смомитлаше швапски гранатири, с исуканим бајонетима, као зид око свог младог вође и заробљеника. — МШе ктпеггез, — та тај је деран луд! узвикну ђенерал, а на лицима присутних официра огледаше се највећи страх, држећи свога младог друга за изгубљеног. Један Француски шгабни официр

— ОстаИ даде да води

прође Офицкру и рече. — екселенцо, не ћемо ми добити тог заробљеника, док они људи његови буду имали метака, јер је овај ОФицир, чију заповест они слено слушају, човексрукавицом. - Зар овај Милхбарт — не верујем! рече ђенерал мерећи љубонитљизо младог поручика. — И ви, одиста, верујете, да он то сме учинити? — Моасете се уверити, ђенерале, он се ни од чега не плаши. — Добро, онда и Шпанце мож е сузбити овај — млади сат»на. Уредите ви ствар, ја не могу више да ммам посла с њим. Ач геуогг! За тим ободе коња и оде са својом пратњом. Међ официрима седмокнежне регименте раенростре се глас, да поручик Видберг — тако се звао она) млади официр — држи код себе једног гапанског разбојника као госта, а исто тако и глас о оном догађају између њега и Француског ђенерала. Па пошто овај никакве симпатије не имађаше код Немаца, то су му се ови слатко подсмевали на лекцији, коју му је њихов брат добро очатао. Тако, из шале, уобичајише звати норучика „последњим ритсром" због његове, у опште, ритерске племенитости. Више дана био је шпански гост, чије га понашање издаваше за образована човека, код официра предмет веселог разговора. Али једног лепог дапа он нобеже. При претресу његове собе нађоше отворен прозор а на столу пиеио, у коме своме великодушном спасите,; и заштитнику исказује своју најтоплију благодарност за учињене му услуге и моли, да његово бегство оправдају потребом, јер његова отаџбииа потребује и даље његове услуге. Нисмо, које се сврши уверавањем о неисказаној благодарности, носаше потпис: „Франциско, херцег Оливаречки." Поручик Видберг и његов командир, коме је он то одмах саопштио, беху веома изненађени, јер човек чије су име тек сад чули, беше један од најмоћнијих и најхрабријих шпанских нристалица. Обојица, осећајући се криви, договорише се, да његово име ником и не казују, ча се то наскоро и заборави, На неколико месеца доцније био се љути бој између Француза, који су били несрећвији у тој борба, и Шианаца, које су помагали Енглези. Ту је био у борби и херцег, Оливаречки. После боја узме херцег себи стан у једном манастиру, чије су собе и ходници били преиуни рањеним Шпанцима и Французима. Јсдном пролазећи херцег кроз собу спази на

,,То је леиа и узвишена утеха, к/ћери моја, која ће те провести кроз велика иекушења и трн ите путеве! Из све душе, кћери моја, ја сам уз тебе и уз твоју свету ствар — алимоја је сила незнатна! А све донде, докле год не буденг амала доказа за онтужбу, она не ће бити саслушана !■' „Али ја ипак не очајавам, Светлости/" ,,Нека те свемогући Бог одржи и даље у томе уверењу, кћери моја! И ако настуни час нужде и онасности, будеш ли нотребовала ма какву помоћ, онда потражи мене. Ја ћу ти помоћи у колико ми допушта моја моћ !" „Едита пољуби руку овог доброг старца, који је благосиљаше и за тим изађе из сале. Сутра дан беше у истој сали један иризор, који је наличио на суђење а не на погребну свечаност. Дуаад је нреко секретара републике нодигао тужбу код Савета десеторице, код он х изабраника, из чије средине бирају се Државни Инквизитори, који имађаху највећу власт у републици; и Савет је наредио истрагу, по којој ће се дознати ко је крив за смрт Лоренцову.

Савет је наредио истрагу, и она је доказала да је гра® МираФијоре, иа јавном месту убио Дуждевог синовца. Пошто оптужени не бегае само члан Савета десеторице, него имађаше и достојанство једног државног Инквнзитора, то тужба није ни могла да се подигне јавно. Истрага је дакле требала да буде у сали, где је лежао Лоренцо Пријули. ГраФ Виргилијо МираФијоре био је позват на одговор. Сутра дан на уречено време беше се у сали сакупио Савет десеторице, сами племићи из најстаријих породица, озбиљни и достојни људи њиховог достојанства и моћи, људи са правом гордошћу, који су себе ценили тако исто као и самог Дужда; јер носле његове смрти имао је сваки од њих право да будб његов сл»едбеник. Тачно у одређено време појави се и стари, погруженн Антонијо Пријули. Њега су пратили секретар и Прокуратор од св Марка. На нољу, пред врата од сале заузели су место Хелебардири, телесна стража Дуждева, да не би неко незван ушао у салу.

После свију дошавших уђе у салу шантајући и Инго Фоскари. лажни граФ МираФнјоре. Ои није дошао овамо као оптужен нити као кривац, него као какав моћни судија и заповедник. Тело мртвога Лоревца није учинило на њ' никакав упечатак — једва је и готове овлаш баљио ооглед на лежећег мртваца. Његове црте баху мрачне и претеће. Дужц заузе једно узвишено место, које је било одређено за њега. Остали су стајали унаоколо. Најсгарији члан савета десеторице, ко]и је имао нредседништво нриђе ближе мртвом телу и рече јасним гласом: „Светлости, и ви остали Монсињори, добро знајте да је Лоренцо Пријули изданак из високе племићске породице, знате да је имао будућностпуву наде и очекивања! Приђите ближе и реците: нознајете ли у овоме мртвацу племенитог Лоренца Првјулија „Познајемо/" рекоше околостојећи. ,,Погледајте амо !'' настави говорник даље, и открије мртво тело тако, да се је могла видити добро велика рана на прсима. „Лоренцо Пријули није умро природном смрћу, а нами је достављено, да