Male novine

срамоћењу. Да се нису родитељи двчији сажалили на њих, оии би поцркали од глади. За то нека сваки за овај божићви празник испуии дужност, која се тиче ових сиротнт учитеља. Самоубиство. — Пре неки дан скр хала се једна женска у Вечу с другог боја на двориште. Несрећница је одмах издахнула од многих повреда. ДоЦније се сазна да је то нека млада служавка, која је пређе служила у тој кући а нре пола године изашла и остала без службе. Она је већ од више месеца проводила љубав с једним м;:адићем из те куће. То, а и сиротиња, нагнала ју је, да својевољно погине. Ирепреден просилац. - Г1ре неки дан затворен је у Бечу један младић због нреваре. Он је, и ако је бао ожењен, запроеио једну собарицу н од ње измамио 800 динара Она га је и проказала, те су га затворили. Пре ове собариие, он се био оженио једном врло угледном и врло богатом девојком. Та се девојка беше слор » вратила из Бомбаја. Њу случајно уиозна тај младић, нреставЉајући јој се као благајник северозападне железнице, за којег она против воље својих сродника, пође. И ако он није био ништа, ипак је тако дрзак био да је нашао једног железничког послужитеља ооотарог, обукао се с њим у сјајно одело, и представио га својој будућој женици, као свога оца. На скоро, после њнховог венчања, задражи он од ње 2500 динара да му да, изговарајући се, да му је потребно као кауција за његов канат које му жема одмах да. Чак доцније је-дОзгоГла да ју је муж преварио.

Л 0 в. (наставак) IV. Кад узмемо у обзир то, да и данас лов није искључно право свакога човека, онда није чудо, што су у Феудално доба пропиеиване строге казне. Год, 1283. изашао је био закон, да се сваки онај, који би се ухватио, да убије ноћу зеца, казни смрћу на вешала, а ако дању, онда само наво*чану казну. Кад се уоореди казна, за ноћни лов и за дневни види се каква је била грдиа разлика између ноћњег и дневног лова. Г 1318. нод Филипом Дугачким, кривци (ловци) су

кажњени затвором. Карло VI казнио I је такз ловце, конфискацчјом оружја. ] Ка.рло VII. дозвољавао је свдк »ме, да! сме убијати курјане. Год. 1436. изишло је наређење у Француској да ће краљевска благајна платити свак !М оном 25 сола (новац Француски) који донесе убијенога курјака". Али Ј1уј XI. и Карло VIII. позрлтдше емртну каану кој% је више пута примењивана за владе њихове Фрања I, назван отац лова, као нрву казну о дређивао је 250 Фуната турноаски (златан францускл новац), а они који нису могли платити били су шибани. У случају, да кривац лоново нокуша да лови, њега су шибали на оном месту где је убио дивљач, а ако је а оо трећи пут ловио, осуђинаа је на галије. Те исте казне постиз ј е су н нрикриваче дивљачи. Карло IX. црви је забранцо племству ловити. Хенрик I 47 , ;Ко мкже помаслити ?) најстрожије је кажњавао оне, који су ловили дављчч. Али казне за његова живота нвсу ни примењиване. Луј XIII. оставио је ова наређења у ноднун<») сиојоЈ сили, као што су осТале од Хенрлка IV. Луј XIV. само је укинуо смртну казну, а друге није мењао; алв вабрањивао је држање ловачких керова. У то време саада и његова наредба да са ливадв не косе аре Ивањ-дана, да се не ба кварила гнезда нренелица и јаребица. До револуције краљ је имао нраво на лов у освој. ној земљи, па је он то ораво иредавао на чување други ма, оу доцније нређе у наследетво тим чуварима и они су га уживали. Али кад дође револуцлја, све се оромени. Год. 1786 уставотаорна скунН1ТИНЛ оборила је Феудално право у Француској, на и право лова. Ловити је могао сваки на својем и туђем земљишту само к ји је нлатио порез за то, Револуција је хтела да. се сопственици великих имања ослободе Ш" 1 дљивих животиња, а у исто време и и да се множи корисна дивљач. Дивљач је богаство једне земље, и дотле је њено распростирање добро док ке почне шводити земљорадњи. „Па онога дана, кад несгане дивљачи у Француској, рекао јеједан писац, Французи ће морати плаћати данак другим државама а Данас дови сваки, ко год хоће и може, али у интбресу је сваке земље да оази и надзирава да се та дивљач не загире немилице!

V. Први посао великој Француској револуција био је да изј дначи сва права људска, иа међу тим правима спа дало је и пра во лова на својед има-

њу, најпооле реши сг, да свака има права да снречи другп'а да на њјговом земљашгу не сие ловати, а он сме кад хоћЈ. Скупштина 1796. решила јо ово: „саима је ловцима забрањено да лове на туђем земљишту, сем ако имчју нар> (ите дозвоие Доцније за време царетаа на овам закључцама скунштинскнм оснозан је закон: „1. Да мора свако имати дозволу за лов, 2. да е«е ловити на своме земљашту ила да има нарочито овлао1ћење од соиственика; 3. да сче ловити у доззољено доба године; 4. Да лови на отвореном земљашту; 5. да сме за то упогребљавати оружје влашћу дозвољено." Пошто смо исгориски прегледала лов; па пре но шго би ушли у теорају овога пријатнога знања, занимљаво ба бало да наноменвмо нешго како се црква држала орема лову. Са свим је нриродно да су саештенаца, качуђери оа и виши чановница црквени били поавећена у вештину лова. За калуђере може се рећи да су морлла бата ловца; манастира махом су бали у усамљеним пределима и шумама, иа онда су калуђери морали хтели не хтели да лове диаљач, које за храну, а које да ба их одбили од манастира. Али већ у 1У. веку, свети Јеронам глава лагинске цркае, тдагао се против ловаца, иа и оороштење грехова давао је сваком сем ловцу. Доцније пааа Никола I. забранио је владакама да лове тице и дивљач; оа скануо је са звања владику Лонфрон, што наје хтео да се иокерава његовим наредбама. У 17. веку богослов Тјер, цроаесор каноничкога ирава, сматрао је лов, као радњу, која никако не нриличи духовницима. У средњем веку владике и други свештеници јако еу ценили лов са соколовима. Они су улазили у цркве са соколовима на руца, па их оетављаху на оодножје олтара за време службе, А нека господа метали су их чак и на сам ол тар. Прелати видевши то и сами су то радили, само с том разликом што еу их метали с леве сгране од евангелија госоода о десне. Велике животиње, а нарочито јелен, у верским легендама играле су велике улоге Кожама ових жавотиња увијена су телеса мртвих краљева. Јелени су увек били узрок оснивању каквога манастира. ГотФрид, гро® анжујски, основао је манастир Св. Марије од деееткч које је добијао на јелене и срне. Архимандрат Сигер Сен-Денискога манастира, коме је било забрањсно да лови, видећа, како околна господа слабо маре за панске наред

бе, и он еам дозља пз са друшгз^м својим, дг нокаже господа, да наззиљашту манастирско.а ииају права да лове слмј свеоггеница. Као што с е вади, лаао се свуда обилазала наредба папска, да се нз сие лозата, иод изговороа, да умножавањ) дивљачи може шкодиги земаБекам доЗрима. У 16. и 17, веку био је забрањиван лоз, али слабо се водио рачун о забранама. Чувена манастар Мазарен ловао је у ирвој иоловани 17. века вепрове у шуми у Фоатенеблу. Многи други кардинали и велаке црквене старешане сграсно су ужавали у ло»у. Па и међу намесницима Христовим било их је који су радо ловили. Тако пана Јулаје II. чувена Лав X. а иао ооследња од њих, и данашња иаоа Лав XIII. којн лова оо башгама ВатикансК'!«. Под револуцијом 1789. за врзме царства и реакцаје слабо се обраћала цажња у Франнуској на то. Свештеник у својој парохији ловио је, а нарочито оне жизотиње за које је знао да су шкодљиве за звмљоделство, па и није морао одговарати владици. Прича се, за једнога нопу, да,кад год је хгео да пуца на врапце, који су му грожђе кварили у башти, прво је увек очитао латургију. Он је мислио да пре ио пгго принесе жртву треба, прво да је оевети. За другога попу прича се, како јеједном ишао из своје парохије у другу, где оије било попа, да свешта неком болеснику масла; кад је био на пола иута оиази у жбуну једног зеца. Иоиа се не могаде уздржаги него потеже требник на зеца. После је увек говорио, „ах, што нисам имао иушку. 4 (сиршиће се)

ШЖБЕНИ ГМСНИК „Срис. Новине" од 30. ов. м донесе ове указе : — Милан Живановић, цариник царинарнице крагујевачке друге класе, по старом, постављен је за царини а исте царинарнице друге класе по новом; — Леонида Армевулић, каиетан пристаништа :;рве класе пра министарству народне привреде, за цариника грочанске царинарнице друге класе ио новом; — Мнласав Стевановић, ванредни ирегледач нете класе и вршиоц дужности царинша грочанског, за прегледача исте класе царинарнице текиске, но нотреби службе

Едита хтеде да виче, али је издаде глас. Едита беше у великој муци — беше тако слаба да се пије могла маћи с места. У томе се ирилика окреве — бледа месечева светлост осветли бледо лаце, које је покривала разбарушеиа брада. !!:::.Едита је позеала црте ове прилике. То беше Родриго Зеније. Родриго Зеиије стајао је код стола у овом подземном своду. То беше њен вереник. Али јој је ипак изгледао као мртвачки дух. Да ли је Едита била будоа, или јс спавала? Да није у грозничавом стању, па јој се с тога привића слика Родригова? Је ли то сан, или јава? На ова питања иије могла да одговори! Њено срце дрхташе, кад је видила младића, онога, који се одавна растао са њоме, а сада се у ово доба појављује онет и то тако близу ње. И бол и радост обузе Едиту. Она хтеде да пружи руке према њему — хтеде да га зовне по имену — Али у тиме се Родриго окрепе и несназив ону, ко.ја је лежала ту V мраку. Лагано је гао подземним с^одг као какав ду }ез икак«илцут>

Самртни страх обузе Едиту — она га хтеде задржати, хтеде да га позове Само тежак уздах оте јој се из груди. Родриго изађе из нодземног свода врата се за њим затворише без шума прилика беше иш^езла Едита је опет била сама у овом мрачном своду — и месец је ваљаде зашао даље, јер његова светлост не продираше више унутра. Едита је лежала још једнако у полуонесвешћеном стању, није могла да се макне с места. У подземном своду беше мрак — али и из тог мрака искршаваху свакојаке појаве — приближаваху се постељи где лежаше Едита. Сад Едига није знала ништа више, у њеној Фаптазији иојављивале су серазне слике и прилике, па сигуно јој се у тој Фантазији нојавила и слика Родрига Зениа. Час јој се укаже гнусна глава Инга Фоскари-а. Тако близу ностеље, час онег изгледаше као да је глава СгеФане, жене гондолијера Себастијана; час опет појаве се њени гониоци — жбири — а са њима ч Фра Ђузепо, калуђер у крчми „код Г.алме :

Едита није више ништа знала о сеоиОна је немарно спавала и уздисала јасно а тешко. Све је тако снавала док није у велико свануло, а она осетила јаку жеђ. Кроз прљави прозор продираше сунчева светлост. Едита се усправи и гледаше на све стране по своду. Прво је требало да дође к себи, да се опомене где је. Осећала је јаку главобољу, болове у целом телу. Пред очима јој ненрестано играше слика Родрига Зениа, за кога је држала да га је видила ноћас. Едита Је осећала да је ^олесна. Кад је хтела да устане са постеље, да утоли жеђ и да окваси горуће усне, ноге јој клецаху. Она је морала све корак по корак и држећи се за зид да се докотура до стола, где је етајала вода. Кад се наиила воде и мало се оноравила, онази тањир где је Нела оставила јело. Већи део јела не беше у тањиру. Едита није могла више да се одржи за ногама — мисли јој беху норемећене. Она клону — није могла да се докотура ни до ностеље — као мртва стронашта се на под норед стола.