Male novine

ВРОЈ 135.

УТОРНИК 2 МАЈА 1889.

ГОДИНА П.

ИЗЛАЗИ СВАКИ ДАВ ЦЕНА ЗА СРБИЈУ : На год'4ну 12 дикара На 110 године 6 динара На 3 месеца 3 динара ЗА СТРА.НЕ ЗЕМЉЕ : На годину 30 динара На по године 15 дииара На 3 месеца , . . . 9 дннара ЈЈЕ РЕТ1Т Ј0ША1 СВАКОГ I. 10. и 20. ИМА КЊИЖЕВНИ ДОДАТАК

ШЕ НОВИНЕ дневни лист за свакога

П рЕТПЛАТА , ПИСША и РУКОПИСИ ПГАЉу СЕ ВлАснику „М алих Н овина " — Х отел „ИмпЕРИЈАл" БР. 24. Може се претплатити и код свију поа!та у Србији.

ЦЕНЕ ОГЛАСИМА На прво.ј етрани од речи 10 пр. д., а на четвртој д 1мтит реда 10 пр. дии. т»у

шше штш

За свано оглашење пла^а се држ. та -

Ци I р

НЕЂИ 0ГУЈАСИ1 ПО ПОГОДБИ

ШСЖ * Уредништво се од 1. маја преселило у ку -ћу на Топличином венцу 6р, 17.. на горњем спрату. претплатницима у београду

5^ Молимо г.г. бео* градеке претплатнике да нам изволе јавити промену стана, како им ее због тога не би ирекидало елање лиета.

Претплату нека не полажу никоме другоме еем нарочито за то овлашће* ном човеку, који ће еваком иоднети иризнаницу е потписом влаеника ли* ета.

«\ \ \\ \\ \\ \\ \ //////////./////./

РПОСОБАН агент тра* (ј жи ее за Веоград. Но* нуде ваља слати на администрацију нод ши* фром „Меркур."

246

1—3

званична исправна У „Малим Новинама" бр. 128 од 25 нр. м. штампано је нри[шелано под иотписом Мите К. Дајмака, којим ее поред осталог износи на јавност и нво: „Својина је неприкосновена , нише и у старом и у новом Уставу, а у грађ. закону скоро се то исто каже; у њему се вели да сваки може расиолагати својом својином неприкосновено и т.д. Данас не вреди ни стари

ни новиУстав, нити грчђ. закон и т. д. Данае ако који има плац близу каквог великаша и т. д. тај не сме на томе плацу подизати никакову зграду, у којој би се ложила ватра, јер би та ватра била оиасна за нриватне домове и т. д. Браћа К. Дајмак имају један велики плац баш уз кућу г. Ристића намесника и т. д. На томе месту и т. д. почели су Браћа К. Дајмаци да подижу лебну фуруну, док на један пут нолиција дотрчи, растера мајсторе, за тим образује комисију и т. д. и ова по чистој савести нађе, да на овом месту не сме бити Фуруна и т. д. Но овим је изнета на јавност неистина, власт није у овој ствари ништа радила, без законог основа, а у истини ствар овако стоји: Браћа К. Дајмак имају своју гостиону II. реда и једпу бакалницу на самом углу крагујевачке и ресавске улице , па желећи да бакалницу претворе у пекарницу, у средини бакалпице почели су правити Фаруну некарску оротивно пропису тач, 21 §. 329. крив. зак., и правилима од 14. Априла 1883 год. Бр. 1327 без пријаве власги и без да имају довољно простора на коме пскарница може имати нет оделења, као што се то реченим правилима наређује, за тоје образована комисија од стручних лица за оцену, може ли тамо бити пекарница или не , и комиеија је нашла ово: „у близини зграде, где се хоће да нрави пекарница", ностоје от лукане — сенаре — Дајмака у истој авлији, и појединаца. Простор је недовољан за пекарницу, јер неможе имати сва оделења, која се изискују по означеним прописима, по којима

пекарница требадаима нет оделења. Према овоме и што због ватре при манинулацији, која је са пекарницом везана а и сувише у малом простору, који се горњим правилима изискује, и што у улици крагујевачкој од ЈЕондона па до места где се хоће пекарница да нодиже, нема ни једне јавне радње, него су само домови појединих грађана а тако исто и у улици ресавској све су само становници са својим Фамилијама, овде не може бити некарница. На основу свега овога, а не из обзира на имање чије у комшилуку, и што соиственици немајући довољно простора за пекарницу, одузимају нека оделења од госгионе, те ову сужавају , што је нротивно и § § 3 и 23. уредбе механске, — полициска власт је забранила подизање пекарнице на овом месту. у колико је истина у поменутом приносланом изнета, види се и по томе, што је на принослано потписан Мита К. Дајмак , а тај човек није овде, но ван земље наше још од Митрова-дава прошле 1888 год. на и не зна за ово вишта, али и за ово као и за остале наводе у припосланом, као казниме поднета је суду тужба. М 5074. 29. Априла 1889. год. Београд. Уиравник вароши Ееограда, Г. Д. Ђорђевић. Писар, Мирослав Љ. Узун-Мирковић.

ПОДШСТАК

БЕ0ГР1ДСКЕ ТАЈНЕ ИСТОРИЈСКИ РОМАН ИЗ ДОВА БОРБЕ И РАТОВАЊА ЗА СРНСКО ОСЛОБОЂЕЊЕ

(у 10 КЊИГА с прологом) (Писац задржава сва ирава)

(22)

(НАСТАВАК) Изломљен грозницом, он беше наредио да му се спреми јака кава и наргиле, где је тумбећија *) била помешана с подоста опијума, да на тај начин мадо утиша унраво искидане живце своје. И таман везир довршиваше носледњи дим и већ беше заустио ди викне: „коња" на да изјаши ва губилиште — кад се врата на одаји полако отворише а у собу нолако уђе верни Реџеп-ага. Је ли све сиремно, Реџене ? — упита га везир, како га угледа с врата?

*) Нарочити дуван што се употребљава за наргиде.

— Ичамо вовост, светли всзире — примети Реџеп-ага, клањајући се дубоко. — Новост ! Везир се нрену. — Какву новост? Шта је ? — Мезулџија с Порте, светли везире. Везир устаде— Сад? — Откуда баш сад. Шта носи? — Арзи Махзар *). — Који је мезулџија? — Нсв — светли везире ; нов ; с тога и дођох сам да га пријавим. Чудно ми пада, сумњиво ми пада, светли везире, мезулџија баш у овај вакат , а са свим нов човек! Не знам ! Али... ја ! — Шта мислиш, Реџепе, говори јасно. — Право да кажем, светли везире, ја се бојим да није каква превара. Везир махну руком нестрпељиво — Каква мисао ! У осталом ! Где је мезулџија? — Ево га у арзи-одаји **). Кад се| види књига, све ће се знати. А ја бих и њега пропитао. — Дај га овамо — рече везир журно и узе нестрпељиво ходати одајом.

*) Арапска реч — била је у јакој употреби и код нас. Значи акт, писмено у коме се ивлаже стање какве ствари или каквог питања. **) Чекаоница, предсобље, где се чека на улазак.

— У собу уђе висок, још млад човек, сувоњав, коштуњав, веома црне масти, с повеликим јагодицама, с великом, испалом јабучицом на дугачком врату. Обучен је био арнаутски, с великим белим Фистаном, а и оружан арнаутски У руци унесе повелику кесу од уштављене коже. Како уђе, он удари дубок темен везиру. — Откуда момче? — упита га везир, гледећи му право у очи. — Из Стамбола — одговори мезулџија кратко и опоро. По првој речи везир познаде да пред њим не стоји Турчин. — Ти ниси Турчин — рече му везир, готово с презрењем. у њему се већ беше почело утврђивати уверење, да има иосла с неком страховитом нреваром, и већ га беше почео обузимати гнев. Нареч: „ти ниси Турчин", мезулџија спустн на земљу своју кожну торбицу, управо је бацну, иснреи се, ступи један корак ближе везиру, десну руку мету на пусат (оружије), а левом се тако удари по грудима, да одаја чисто одјекну и страховитим, рапавим гласом изговори две речи: — Нисам Турчин, али сам Курд ! Три пут бољи мусломанин од свакога Турчина ! Ово мало речи било је изговорено с таким