Male novine

БРОЈ 161

СРЕДА 31. МАЈА 1889.

ГОДИНА 11.

ИЗЛАЗИ СВАКЕ ДАН ЦЕНА ЗА СРБИЈУ : На годлну 12 динара На по године 6 динара На Н месеца .... ... 3 динара ЗА СТРАНЕ ЗЕМЈБЕ: На годину 30 дивара На по године . . 15 динара На 3 месеца , . . . У динара № РЕТ1Т ЈОПЕКИ ЈЕД Н БРОЈ 10 ПАРА ДИН РСКИХ

МДЈЕНОВИНЕ дневни лист за свакога

}•»$№—

За свако оглашсље пдаћа се држ. ид «с њ пр. •.

ПРКТПЛАТА , ПИСМА и РУКОПИСИ ПГАЉу СЕ Власнику „Малих Новина" Топличин венац 6р. 17., на гораеи спрату. Може се претплатити и код свију пошта у Србијк. — ч« •> ДВНЕ ОГЛАСИМА На првој страни од речи 10 пр. д., а на четвртс -д шулих Р ( 'да 10 пр. дин.

V', !,'**' ј\;

штш

ЂИ ОГЛАСУ! ПО ПОГОДБИ

4

з

з« Уелед не распродатих лозова, одложено је време до 25-тог Јуна о. г. по нашем календару. 30. Маја 1889. Београд Моша Меворах кр. орп. дворски мењач новаца 336 1—1 ИЗЈАВА Удобу иолитичког черкезлука, нетрпљивоети и пакости, не налазим оправданог разлога од сада припадати ма којој од наших иолитичких нартија ; а међутим трудиоу се, да и у будуће очувам име поштеног и сатесног човека и чиновника, ако су такови људи коме потребни.

25. маја 1889. у Чачку.

2—3 330

Рад А. ТијаниЋ, еудија

ПАРТИСКА МРЖЊА Да свратимо пажњу српеких родољуба на једаа жалосан Факт, који ће маогима јамачно бити познат, но који је, све до сад, некако веома олако узимав. Мислимо на страховиту партиску мржњу, која се код нас од ово неколико година грдно размножила и све се више шири. * Можда нема народа под сунцем. који би био овако несрећно раскомадаи и раздробљен, као што је наш српски народ. Подељени у четири одво.јене државе, поцепани у три разне вере, подвојени на два нисмена и растурени у десетак покрајина, од којих свака носи своје засебно име, негује своје засебне тежње и има своје оделите интересе, ми смо се тако отуђили и разродили један од другог, да се више готово и не рачунамо као један народ. Имена Шојка, Гога, Рекалија,

Сервијанац, Бошња, Шокац, и многа друга постала су погрдни називи којима се Срби из разних нокрајина узајамно часте. На ово жалосно стање свратили су пажњу неки просвећени родољуби српски још пре својих 40 година. Покренути оном општом слобоумном и народносном струјом, која је тада прострујала кроз целу Европу, ти родољуби још око 1848. год. и у књижевности и у политици исгакоше мудру и спасоносну мисао, да разлика у вери, разлика у писменима којима се ко служи као и разлика а<> пределним именима што их који крај носи, не треба да цепају и завађају рођену браћу, људе једне крви и једнога јези ка. Тада се први пут чула лепа изрека: „Не пита се ко се како крсти Но чија му крвца греје прси". Или оно: „Брат је мио које вере био". Тада је некако и неумрли Бран ко у свом „Колу" оплео венац у који обухвата готово све делове раекомадана Српства, гледећи их својом песничком душом под једнако као драгу браћу српску. Од то доба сви иетински родољуби, трудили су се да рашире у народу свест онароднојзаједници свију Срба, како би једног дана и Срби Мухамеданци и Срби католици и Срби православни пружили један другом братску руку и познали да су иетинска, права, рођена браћа. Сви бољи, слободнији и напреднији људи у Српству прихватили су ту светлу мисао; сваки је признавао њену научну основаност и њену практичну потребност а уједињена омладина истакла је као своје „верују" и почела практички радити на њеном остварењу. Та мисао и данас живи међу нама. И данас ћете чути од људи свију политичких праваца, чи таћете у новинама свију етра нака, како Срби треба братеки један другом да пруже руку без разлике вере и пределних имена и државних подела. Сви ми и данас најчешће осуђујемо сваку појаву где видимо да се Срби гложе међу собом само с тога што су разне вере или гпто ее

један зове Шумадинац, а други пречанин или Црногорац. И кад би нам ко рекао, даје то, што је један Србин мухамедовац, а други православни, довољан разлог да се та два чо века мрзе међу собом, ми би сви гракнули на њега и осудили га као безумника и ружног завађача. А док овако лепо мудрујемо кад се ствар тиче других, шта смо радили и шта. радимо ми сами? Хоћемо да измиримо Србе католике, мухамеданце и нравославне истичући им разлог да је њина једна српска крв преча од разних вера , а шта смо радили ми сами, жалосна, нам мајка наша — као што и јеете — шта смо радили ми , који немамо чак ни те разлике у вери, ни те разлике у имену , ми који смо не само једна крв, но и једна вера, једно име, једно све. Прођите Срби)ом , отидите у престоницу српске Краљевине; обиђите све градове редом , макните и до села — шта ћете наћи ? Ружну слику крваве братске заваде и душманеке омразе. Наћићете је у граду, у селу чак до раштрканих ч^банских трла. Та је омраза обухватила све сталеже, она је зиразила и мушко и женско , и старо и младо , и учевно и просто , и богато и сиротно, она је отровала цео народ. Већ се и сама деца деле на напредњаке, либерале и радикале и једно другом прете уздигнутим несницама. Загледајте мало из ближе у суштину и карактер те омразе и ви ћете видети да то није више обична партиска нетрнљивост, где се људи разних странака речима гложе међу собом , рекну понекад један другомоштрију реч, па на томе све и прође, они се опет осећају као грађани једне вароши , као комшије , као браћа по крви. Не, наше партиске заваде све више и више прелазе у просто крвно душманство где се људи из противних странака мрзе горе и црње но што се мрзе две завађене вере, две непријатељеке народности. Ја познајем у Србјији више места, где се људи из разних партија горе мрзе но што су се не-