Male novine

бичнија мудрост, да то питање решимо и дигнемо с дневног реда сад, кад имамо згоде и времена да га решимо паметно и на тенане. То су разлози који нам дају право да тражимо од владе, да више не обилази око овога питања, да га не нрећут-

кује, не заташкава, по да му изађе на сусрет да му у очи погледа и да га паметно реши. Ако је то питање деликатно и тугаљиво, — онда је то један разлог више да га ваља ре шавати сад, кад смо на миру и имамо кад — иједан разлог више, да је опасно одлагати га за будућност. И тако, јавно мшење с нравом тражи од владе да одговори на питање, које напред ностависмо; или још бол.е, да влада и намесништво реше једном краљичину ствар паће онда већ сама себи отнасти и опа нитања. Поставили смо, дак^е, ппта ње. шта је с краљицом Ната.ш Јшјом? — Је ли њој забрањен долазак у отаџбину ? Ко јој је то забранио? — Нн ком основу и из каквих разлога ? Сад ћемо чекати да влада од говори на ова питања или да реши краљичину ствар тако, како ће горња питања сама но себи отпасти и постати беспред метна. А док то не буде (ако у оп ште кад год буде) — ми ћемо узети да овде разложимо како ми гледамо на целу ову ствар о КМЗЈИШ Т^лтггот>ак^\*Гк ГШтање за питањем, * Јв ли краљици забрањен долазак? До краљ Миланове оставке ствар је би :а чиста — краљици Иаталији нису дали да дође у Србију. То је знала она, то се знало у Србији, то је знао цео свет. После крал^еве оставке наста ул је забуна и неизвесност

Јавно мљење у краљевини сматрало је као да се већ по себи разуме, да после краљеве оставке краљица Наталија може доћи у отаџбину, кад год хоће и остати докле год хоће. С тога се одмах и почело нагађати по новинама : те доћи ће овда те, доћи ће онда. Те вести нико није побијао ни од стране виадине, ни од стране намесничке. Шта више у владиним полуслужбеним орга нима у штамии бивало јепо не кад вести и бележака, које су утврђивале нублику у мишљењу, да и влада сматра да ,је краљици слободно доћи кад год хоће. Али дан за даном ирОтицао је, а краљице нема те нема. Тада се у публици иочело шушкати свашта; једни су твр дили још да ће скоро доћи, а други иочеше говорити да јој не даду да дође. Из те збрке у јавном мишљењу могло се као највероватније извести ово : У краљичиној ствари иамеснигитво заузима јвдан, а влада други иоложај. Намесништво ни је радо инедададође краљица, јер се у некој засебној писменој погодби обвезало краљу Милану, да без његова (краљ Миланова) саизвољења краљица неће долазити у Србију, а с Н>. В. Краљем Александром састајаће се само онда и онде, кад и где то краљ Милан одобри. Што се владе тиче, за њу се ла јој јр са ОИХ1М Фп« једво, дошла или не дошла краљица. Влада се никоме ни на што није обвезивала односнотога, те с тога у питању о краљпчином доласку има потпуно 'слободне руке. Према томе ако краљица неће да дође. влада је не ће звати, а ако хоће да доће — влада јој неће бранити То је како се вељаше тада, вла дино становиште у овој ствари

Једном кад беше загустио го вор о скором доласку краљичи вом, пронесе се једног дана по вароши овакав глас: Намесништво чуло да краљи ца хоће да дође, нозвало је министра унутр. послова и тражило од њега да нредузме мере да краљица не долази. На то је министар одговорио: „Ја је нисам звао. Али ако дође, ја је, богме, жандармима

Али трпећи пуних 5 месеци добровољно изгнанство, краљица се тврдо надала да ће по повратку краља Милана с далечог Истока њеном стрпљењу и трпљењу бити једном крај; тврдо се надала, да ће намесништво успети да јој изради новратак у Србију, на било то уз добро вољни пристанак краља Милана или иначе. И само та тврда вера давала јој је снаге да још

" Г -~Т~- I ЧЈЧЈЧЈ ~ ј ^ нећу терати. То треба да знате." I пуиих 5 месеци трпи тешку од Наравно, тако се причало ио : војеност од свога јединцада пу-

чаршији, а да ли је баш тако било и је ли у опште што било — не знамо поуздано. И тако изгледало је да влада краљици не забрањује долазак: намесништво пак да би одржало своје обећање дато краљу Милану, морало је нрибећи, да

лепим начином одврати краљицу од доласка у Србију. Тако се веровало у јавном мњењу. Одлазак г. Васиљевићев краљици утврдио је ту веру, јер је г. Васиљевић сматран као намеснички изасланик. Краљица је, вели се. нримила намесничке разлоге и пристала да нрнчека, и да свој долазак одложи. Тако је ствар стајала све до повратка краља Милана. За све то време краљица мати гинула је од жудње за својим јединцем али је она стегла срце п јуначки трпела. Поштоје нрво чита ву годину дана била изгнаница из отаџбине ио вољи свога око-

V • • ' г-1 - — Ј них 5 месеци добровољно једе грк, често сузама квашен хлеб изгнанички. И краљ Милан дође с далека Истока. Али место повратка у Србију, краљица Наталија доби само жалосну норуку, да се где год у иностранству може на

кратко време састати са својим сином О повратку и сталном живљењу њеном у Србији нема ни помена. И што је најгоре, док је аре аротв њеног аовратка било само намесништво, сад ипледа као да је и влада аристала у) памесиичхтво . Изгледа, да је краљ Милан усиео да придобије и владу за своје гледиште, а цротнв краљице Он је одвео г. Ристићу у Врањи г. г. Грујића и Таушановића, где су се сви лепо споразумели н брат ски еложили, да краљица Наталија не долази у Србију, а са сином својим састаће се ако хоће, где год на страни где је то 1 одредио краљ Милан.

релога мужа, она је после остав- По свему гато је до сад н.затпл« к«е краљеае: аа ,*а.тар. иамеениШ: на јавноет о „споразуму" по тву и следујући његовим саве- стигнутом у Врањи, ствар тако тима, приггао да још иуних! изгледа. Краљ Мижан отишао је 5 месеци буде добровољна из-јзадовољан. „Мадам Кешко", како гнаница из отаџбине, само дабијон зове краљицу, неће видети • I /-ч ** • ТГЛЛТ10*ЛТГТГТГП " "

посведочила да није нренагљена, ни самовољна и тврдоглава, но да хоће да послуша и туђе савете, кад долазе од таквих муддрих и искусних државника као што је један г - Ристић и оста ла господа намесници.

јсдног сина који је у ово време сдужио на дађи „А1то§ап1е' : ; и Наисе коју је љен отац дао ра дити на цнгљани, у пркос свог посла кога је имала по кући да свршује. Стан напо.тичара, један кућерак ирилеп.г>ен на једном боку Бланке' гди би се ретко чула песма шга смејање. Микулен је увек ћутао, као окорели дивљак, задубљен у своје планардове. Две жене имале су наспрам н.ега пуно страхопоштовања, које све нћери и мајке југај одају најстаријем у иородици. Мир би у кући био само нарушен бесним викањем мајке Микулен, која подбочена са песницом о кукове, викала би колико је глас доносио, Наису чим би ове нестало, и Наиса би је чула на километар дал>ине, и с места би се вратила дрхтећи од једа! Она беше срећна, лепа Наис као што су је у Естаки нрозвали. Још у шеснајстој години Микулен би је за једно јес. или није, ударио тако жестоко по лицу да би јој крв из носа поцурила, иа и сада и ако је већ зашла у двадесету годину, она је иосила по неколико нсдел,а модрице на раменима, од немилостивог њеног оца. Овај није да је био неваљалац он је само строго приме њивао своје владалачко нраво Хтејући да одржи поштовање , имајући у крви стару власт латинску: ираво живота и смрти над својима. Једног дана Наис испребијаиа хтеде дићи руку на њ, да се одбрани, и тад умало што је није убио. Млада девојка после ових ба-

Србију, нити ће њена нога више стати на срнско земљиште. Тако жели он, који је „узвишен над свима ситничарским сплеткама, он, у чијем срцу пизма и освета никад неће наћи места" — како се скромно изволео похвалити

тина сва би се тресла. Она би села на земљу, у каквом ћошку мрачном, и ту са очима нуним гњева јела би се од срамоте. Мрачна срџба држала би је по читаве салате, да ћути и да кује освете, које не беше кадра да изврши. То беше иета она иста крв, њенога оца, која је кипила код ње; слепи гњев, потреба нсодољива да се буде јачи. Кадби видела своју мајку где дрхће, несме јући ииречи прословит пред Микуленом, она би је прогледала са нуно презрења. И тад би казала: кад би ја имала таквога мужа ја би га заклала. Наиса шта више волела је дане, кад је била прочибукана, то би је мало протресло. У друге дане она је живела у таквој строгости и запту да је цркавала од дугог времена. Отац јој је забрањивао ићи у Естаку, но јој је увек налазио рада у кући; па и онда кад би сав посао свршила он је хтео да не излази из куће но, да му је увек иред очима! С тога чекала је она жељно да дође месец Сеитембар; чим би газде њихне дошле у Бланкард-у, надзор Микуленов јако би морао да иопусти Наис би тада чешће излазила у варош да купи што за госпу Постанову, и то је била награда за запт и тамницу преко целе годште. Једног дана отац Микулеи беше се досетио како би ова његова велика девојка могла да зарађује по тридесет суа дневно. Тад је он пу-

сти на слободу, и иошље је да ради на једиој цигљани. Ма да је иосао ту био врло тежак, опет за Наису беше то право уживање. Она би ношла рано изјутра у Естаку и ту би на цигљаии, иревртала цигље да се суше по највећој припеци. Њене руке беху нажуљене од тешког носла, али она је волела и то, но да јој је ненрестано ту њен отац да је туче! Али поред овог знојног рада, она се разви и поста лепота девојка! Њена кожа беше од сунца као, нозлаћсна; н.ене косе иочеле су бујати, као да би је сачувале од јаке припеке, а њено тело вечито дижући се и сагињући се, разви се и доби гипкост као у младе јунакиње. И сам отац Микулен задовољно би је ногледао својим малнм очима, видећи је где постаје све ленша! Она је се сувише смејала, то му се једино чињаше да није приредио за једну девојку, да сувише буде весела! И он је се закљињао да ће удавити сваког љубазника, само ако би га затекао око њених. сукања! (НаАСТАВИЋЕ се)