Male novine

чс: „ ево ввм на]бољег доназа иогледајте ГнпчиКа, иа Ие те се уверити д I има Зд година. (Ово је два пута поновио. Смеј). — Максимови% каже, како треба иоштовати начело уставности. Крштеница је једини прави доказо старости; сви остали докази од мање су и сумњиве вредности. Наводи примере, како се код суда доказују подобни случајеви. Пописну књигу никако не нризнаје за правни доказ а тако исто не полаже многО ни на поднета уверења уз жалбу. Он је за то, да се Генчић нрими за посланика. — Поа Милан ЋуриК вели да високо цени право посланика. Али, кад су овакви сумњиви докази, којима се хоће оспорити својства посланичка, онда је природније да се Генчић огласи за носланика, јер то му право дадоше његовн бирачи. Продседник ставља на гласање и и скупштина огласи Генчића за посланика. 8а тим је известилац читао остајш део извештаја вериФ. одбора, који јз без дебаге у свему усвојен. Пашић изјави да се ирима за поеланика у нишком; Вуковић, у крагујевачком, Милутин Морковићу окр. бсоградском. Иаредиће се избори зи десет дана. Састанак закључен у 11 4 Д сахата нре подне. Иући састанак није заказан. С улице и скупштинске галерије. Наредба. Пре три дана уђе у новинарску ложу скушнтински нослужител, с једном хартијом, коју је давао редом свак«м новинару да је прочита и потпише. Кад је дошао ред на нас, узмемо, прочитамо и видимо да је то акт скупштинеког цре((-дништва, упућен на новинаре а лотписан потпреседником скупштинскпм, г. Иајом Вуковићем. У акту се излаже како је преседнлштво дужно контролисати новинарске извештаје да не буду неистинити, на г. Паја „одлучује", да свако уредништво пшље преседништву скупштинеком по два, бага два примерка својих новина. Узесмо и иотписасмо ову „одлуку" г. Пајину у напред решени, да се но њој не управљамо, јер нити хоћемо, нити морамо.

Збиља, г. потиреседниче Пајо, на нити ириступ у скушитинске седоснову кога закона, на основу ка- 1 нице, а то би мало по мало могло квог права ви можете да „ одлучујете" довести дотле, да једног дана новида вам новинари шиљу своје листове, | нари буду искљјчени из скупштинпа још ио два иримерка ; и откуда ј ских седница а то тек иеће хтети та ваша „одлука" мора бити меро- слободоумни људи. давна и обавезна за новинаре? Да г. иотпреседник пије „одлучио",

, но умолио уредништва да му шиљу своје листове, памакмрино два при-

Занимало. Ихоногдана, кад је нећ трећи дан текла дебата о извештају вереФикационог одбора, највише је

мерка, ми не бисмо имали ништа ; разлога изношено и за и прогив пред-

против тога, и задовољили бисмо

мета, о коме је дебата, на име о за-

беснлатно нотребу скупштинскога | конитости и правилности избора. Ова нреседништва, ма да скупштина има ј овако значајна дебата веома је заза своје потребе одређени буђет. Али ј нимала г.г. министре, тако да се г.

мо он држи да их има више међ ли бералима но радикалима, и тражио комисију да то констатује. Ово је једна жалосна појава у екунштини иједиии јег. Гаша Нинић покушао да је у скупштини сузбије рекавши, да су кметови изабрани поверењем народиим. Кад овако жалосна признања падају у скуиштини народној, шта ли ће о нама мислити страни свет.

кад преседииштво „одлучуЈе" да му | уредништа шиљу по два примерка евојих новина, онда и ми „одлучујемо" да преседништву не шиљемо ни један примерак. Јер 1. Преседништво екупштинско има одређени буџет за своје потребе, из кога може да нретплати потребне листове; 2: Ми немамо разносача, већ про • давце, који за сваки број нанлаћује од пас свој проценат, а преседништво јамачно неће хтети да порсд тога, што би му давали бесплатно лист, плаћамо још и нродавцу проценат за њсгову зараду. Да нреседништво није „одлучило", већ умолило, ми бисмо с драге воље слали свој лист, а овако ако му треба, нека кунује од продаваца. * Опомена. Јавили смо какојепресед ништво скупштине решило да изда опомену известиоцу „Домовине" за неистинит извештај скушнтински. Са свим је у свом реду да извештаји буду истинити □ верни, али нам сувишс полицијски изгледа кад дотични посланик тражи исправку свога говора у дотичним новинама неким званичним путем. Ми мислимо да више доликује слободоумљу и да већег СФСКта има, кад дотични по-

министар нолиције задубио у сечење ноктију (иред преставницима Јевропе то би имало још већег еФекга), а г. министар Финансије у веома дубоку Финансиеку студију —уцртање једне главе. * Фамилијарна седница Трећи дан дебате о извештају вериФикационог одбора био је веома занимљив, то је управо била Фамилијарна седница,

И он ће тако. После јучерашње скунштинске

закључка седнице, Ганко Тајсић стајаше на улици пред скупштинск 1М зградом и нешто љутито говораше са Влајком Тадићем ваљевским послаником. Само се могло чути, то, да је реч о јучерањем решењу скупштине због Генчића и Гаико рече: добро, добро, ви дааас решисте овако, па нека буде; али знајте, да и мене неће да вежу решења клупска и од сад одрешене су ми руке, те ћу радити како ја знам. * Адресзцред скупштином. Данас

на којој се и лепо говорило, и лепок V > " ће бити претрес нацрта адресе. вМОЛЛЛО. И ЈГР.ТГП тг^^титтп тл тг/мгп ттг»тг<. _ II М

смеЈало, и леио љутило и лепо дола зило до највеће раздражености, да је само Фалило да се ухвате за гушу, Да је још било тутуна и каве, на би онда имала верну слику једнога каваиског разговора, где већа група људи учествује у некој дебати. Јунак ове седнице био је наш историк г Панта Срећковић, који „неће да обара владу"; који „веома ноштује и чествује Ганка Тајисића и у толико више што Ганко седи у клупама иза њих"; коме је „слабост да воли своје ђаке, па били они радикали, либерали, нанредњаци"; коме су чланови владе, „добри људи", који као такви неће учинити незаконитости, већ то чине њени „безхљебници и иангалози"; који всли да је нок Миле Дамњановнћ из чисгог и^триотизма иредлагао полициски надзор за новинаре; који је доказивао даје бу-

У колико смо нзвештени, чланови одбора у свему су се сложили, те су и либерални чланови потписали адресу, и на тај начин неће б»ти одвојеног мипшења. о

ДСШАЋЕ ВЕСТИ Ублје <. У Врбовцу (округ Смедеревски) 2 октобра, десио се овакав случај. Син Вуице Ђорђевића, Живојин, био је у завади већ четири године, са једним слугом Алексом, који јч вели побегао из Бугарске с' тога, што |е тамо неко убијство извршио над једним човеком и женом, а тако опет и овде у селу. Живојин је отишао код своје стокв изван села и у колеби са Николом Стојковићем седео и разговарао, па

I .. и «иии|/и. I ^ /д ЛЛХИОХШаи ЈХИ | У 1Ј V - 1 \УГО| КОВИ&УЛ!! сланик сам, писмом уредништву ис- 1 каги ј е уд есио Аља Протов, и, најзад, у том разгивору Живојину се занрави неистине у свом говооу. но I коме ј е р анко ТаЈ 'сић јавно рекао јдрема и легне снавати. Кад је Жида лаже. војин заспао, онда је Никола СтојКо би још навео све занимљиве ковић отишао од њега, и он је омоменте говора г. Пантиног ! ! стао у колеби сиавајући. * Овај крвник Алекса, одавна је вреШта да мислимо. Г. Гибарац у бао како ће му се осветити, па кад ночетку дебате о извештају вериФи- је отишао Никола Стојковић, Алекса кационог одбора рекао је, како на,је се нрикрао и дошао до колебе,

нрави неистине у свом говору, но кад то тражи да се учини са свом званичном озбиљношћу коју закон прописује. Ово је требало дотични посланик тим нре учинити, што његов говор може неистинит испасти штамиарском и коректоровом ногрешком ; нсто известилац можда није добро чуо или је рђаво разумео, а што је в ло чест случај при оноликој ларми и галами у новипарској ложи. Званичну казну тражити за то, нема смисла већ и с тога, што се у поновљеном случају може забра-

кметовским столицама седе лонови и ФалзиФикатори Дебата која је трајала четири дана, доста се врзла и око тога. Г. Гиста Поповић не само што није нобијао г. Рибарчево тврђење, но је нризнао да има лопова и ФалзиФикатора међ кметовима, са-

затим кчд је видео даЖивојин спава, оп онда узме секиру из колебе па га први пут удари по устима т ако јако, да му је све зубе извалио, и за тим један нут с леве и један пут с десне стране образа, па најпосле извади нож и закоље га.

СИЛШК С ПРЕСТОЛА РОМАН ИЗ ЖИВОТА Б/МКЛНСКИХ НАРОДА у 90 глава — с ПОГОВОРОМ (Лисац задржава сва иравч) (57.) ГЛАВА ХУП1 Жнеско срце Тек је било 8 часова из јутра, а на вратима, пред канцеларнјом г. министра спољних нослова, већ стоји момак. Стари чича Јова џоња ту натмурен, намргођен, мало погрбљен, рукс мстуо на леђа, а из десног рукава избијају му полако малсни прамичци беличаста дима од ,'сакривене цигаре. Данас је г министар тако поранио, да чгг ча Јова није имао к%д ни нопити каву, ни поцуП1ити цигару као човек. с тога је био сад овако зловољан, а с тога су му јамачно и они дггмчићн избијали из рукава. Чиновници министарства долазили су редом сдан но један. Обично корачају сноро, пењу

се уз степене полако, а кад угледују чича Јову пред министарским вратима, они убрзају кораке, узгред само прошапућу: „Зар је већ дошао г. министар ?" — па брже боље сваки трчи на своје место, журно седа за сто и одмах разврће ма какву хартију, само нек се нађе пред њим отворена. Кад прође који од старијих чиновника, чича Јова се уозбиљи, учтиво га поздрави, а цигару увуче у рукав што може дубље. Није што их се боји, не, не би му нико ништа рекао; али рсд је тако, старији су чиновници. Пред млађим чиновницима не мари. Од писара и не крије цигару, а на нрактиканте по кад кад богме и навикне: „Врже, брже, мајка ти певала, зар хоћеш да си већи господин и од самога министра ! Е, мој брајко, не заслужује се тако ванџамент " Чича Јова је остарно у овој служби; изме" њао је некаквих двајестак министара; министар ство снољних послова сматрао је као евоју кућу, уираво као нски свој мал — с тога му иико није ни замерао на оваком понашању. А ако би му ко што и замерио, чича Јова би му обично одговорио: „Полако, господине, нолако! Шта га сам их ја овде виђео... их хи... каквих људн! Па камо их данас? Сви сте ви овде гости, данас јесте сутра нисте, само ја нздржавам једнако бзз смене, ево већ више од тридесет година,"

Кад је већ тргао и посдедњи дим, те се догорела цигара није више могла држати, чича Јова је угаси међу нрстима и баци кроз отворен нрозор; за тим извади мараму, обриса прсте, обриса уста, дотера мало своје чекињаве нроседе бркове, па онда иолако, на прстима> прикучи се вратима, наслони ухо и ослушну^ Пошто је тако мало послушао, он опст одступи } махну главом, мигну оком и прошапута као за себе: „још хода! Планира нешто!" * И доиста, већ је више од сахата како министар Гастислав хода. Дашао је још око 7 и по часова, и одмах је узео ходати. Прво је ходао ио свом кабинету, где обично ради, али кабинет је био мален, морао се окретати сваки час, с тога пређе у велику двврану, која је би ла одмах ту до његова кабинета, где је могао но вољи пустити корак. Г. Министар је ходао и нешто размишљао, али, већ на први поглед, дало се на њему познати да то нису никакве тегобпе, непријатне и зле мисли, којима се носи. На против, мисли су морале бити веома нријатне, јер се Гастислав сав сијао од некаква унутрашња задовољства. Његов је поглед био ведар, јасан, слободан, око усана играо је непрестан лак, једва прихметан осмејак, образи добили белу, пријатну, лако заруделу боју — добили, велимо, јер за ово неколико последњих недеља г. министар је изгледао са свим друкчије. (Наставиће се)