Male novine

кад влада жоже какав свој предлог тргнутп натраг. — ТаушановиЛ велв, да је јасно казано у овом члану и вдадн стоји на вољи, да ли ће при ирвом пли другом читању тргнути свој предД ()Г. — Р. ПоиовгЉ говорн у нрилог предлога н скупштнна прими предлог законски. Код чл. 104 Поа Марко и Р ПоиовиЛ траже, да скупштина н ве Предеедник решава, да ли је какав нредлог ирамљеи по већини гласова. — Ђ<>Ја пита код чл. 125 да ли се за особље екушитпнско сматра]у и стенограФи, јер то није предвиђено овим чланом, те ио томе ни онн неби могли ући у скупшгину да раде. Код чл. 144 Поа Марко износи своје резоне и погледе, зашто је иротиван морању ношње нарочитог одела скуиштннара. Гласа противу. — Поа ЂуриК браки свој иредлог дугим говором у нади, да ћа скупшгина усвојитп нредлог. 11однрес«дник стави на гласања н скупштина прими овај члан но предлогу. Известион чита чл. 145 и Поа Марк о противан је ма каквог знака за посланике. Р. Поповић говорн у нрилог предлогз, наводн примере из прошлости скорашње, па би, кели на овај начин и уставно наређено, као гарантпост за посланика било подмирено. И тако скупштина примн н овај члан те и закључак пројекта чл. 146. а седница би закључена. 1СТАТИСТИКА И ЊЕИЛ СУДБИНА У НАС (ИАСТАВАК) Овде, на овоме месту, дужносно скидамо капу своју и свесрдно благодаримо великоме и научиоме носленику, данашњем начелнику статистичкога одељења у мин. нар. привреде, који је својвм неуморнпм радом патриотским одушевљењем учннпо читав нреврат на велнкоме и трвовитоме иољу сгатисгичкоме ирибираЈЈћи брзо п сред1уући научно огромне статистичке податке краљевине Србије. Историја ће, нри бележењу и оцењивању сгатнстичкпх радова Краљевине Србије, наићи на овај ирелОм, н одужити се од ево ,Је стране марљивоме посленнку, одлучивши: да с његовим радовима отпочиње у срп. статпстици нова

ера статистичка , па ће нонос ао, онако сањалачки радосно и задовољно погледати на устав, ко;и се баш у ово доба — родио. Још остаје, да се и ова земља одужи достојноме сину своме, који ју је Цу „Државопису Србије" , нриказао у пуној и лепој одећи својој ве само пр свећеној Јевропи,староме већ и ховоме свету. Данас цео свет другаче гледа т;а ову леиу срнску земљу, кад нма пред'а се статистичке радове нашега посленика, у којвма: хладне цифре п, поред срискога, ®рачцуски језик, нуде целоме свегу потнуннју слику величине и моћи ерпске Србпјо, тп му за то много дугујеш. Ти ћеш му се најбоље одужити, ако твоје представпиштво, данас у Престонпци сакупљено, послуша назоре његове и нрими: „Пројекат закона о новом, модерном уређењу стастике у краљевини Србпји". Нека би дао Бог, да свакп Србан. угледајући се иа овога иосленппа, одужи својој земљи колико може и уме, како би се мирно и поспешно развијала под окриљем новога Устава, који јој, ради овога иосиешнога развпћа њенога, пружа нове, слободоумне п велике државо-правне установе. Па, како је дужност свакога Србина, да, по спли својих умних и моралнах, физичких и материјалнпх снага, допринесе, колико може, лакшем изаођењу и стварању установа у духу новога усгава, то и ми хоћемо да својим маленпм снагама, ако не баш да утврдимо, а оно бар да изазовемо зрелије погледе на ову толику нужну п по организам државни корисну грану статистичку. И још унапред жалимо, што се баш ми, код толиких доктора економија права, камералних и других друштвених наука!! нађосмо, да ову ствар покренемо и претресамо; па заго и признајемо: да нас је на ово пзазвала дужност чеда мајке своје, Србије, а нагнао нас тако страшан дремеж и застој, који је овладао у нашој статистичкој књижевноеги, од како се Србпја усрећила с толиким ддлторима камералних и других наука!! а нарочито нас је уалаишла иредрасула која влада, може се рећи, У впшим и нижпм круговима читалачкпм — српским. Иренеразпдисмо се, кад смо чулп из уста шеФа једнога миапстарства „Статистпка, је девета рупа на сварали"; па још црње: „Она није нпкаква добра ни користи ов >ј земљи учпнила"!! —

А може се већ мислатв, го/.ик) нлс је аболела оцена једнога судије вишега суда: и Та то ,јв но себи", гОворећи о „државоиису", који је онда, може се посигурно рећи, тек првп пут у жавоту о ворио и гледао у статистпчке податке ове земље, нпкаква корисна, а најмање научна нњига!! И на своју векику жалост ми би смо имали прпличво велики број овакових зановетања овде. да дсписујемо, који би пре имали места у каквој котедпји „'Лупљоглавих кри гичара," него овде, у цењеноме лпсту; за то на сграну с њима; прегазамо п она бенетуњаједнога „учеивка" камералнпх наука, којп и.*а склоности, узгред буди речено за статистичко одељење, па се вратимо истини, а то је — науци. Вратимо се — Статистици. (наставиће се) ■=*3><0-С®=ПРИПОСЛ АНО 8А СТВАРИ ПОД ОВОМ РУВРИКОМ ГРЕДНИШТВО НЕ ОДГОВАРА. Женски кројачки занат Али код нас постоје еснаФИ у пуној снаш њпховој, па када је за нас мушке особе. који смо учнле з шат жзнског одела обевазан, и мора анчно испите полагатп, и наше право од еснаФа кројачког добити, логпчан је и праведап закључак, д женске кр >јачице, које жевски кроЈачки занат раде, да испит полоасе и своје право од еснаФа кројачког добију, на нека пм после срећан рад у занату које раде. Зар господа горе пменована, нпсу ни толик'»м искреношћу и правдом задахнути, да и оми ну еснафску жељу прихвате, те да п сами нодпо-

могну, и да доагом вољом свт: к еупругама дозволе да се уврсте и коло еснафских чланова, како бп за. једпички све у ред дозелп, а ес«акројачии заиста пма најтежи задатлФ Пама је задатак да се боримо протиа грдних туђинскпх каиитала н огромне конкуренције, а поред тога морамо се борити са стотпнама безправнихЦ особ *, које ни'под каквим условима немају ирава на самосталан рад, па је већ к;)ајње време да се један иут сазва ко има права а ко нема како код мушких кројача тако исто и женских кројача и кројачпца. Поменута господа место својски да прегну те да помогну овом општем злу нашем, онн са презрењем и гордошћу одговарају на тужбу еснаФску, па траже да се на тужбу потпише стареш .на еснаФа и његови чланови. — Чудо како нису тражалп да тужбу потппшу и други још који еснаФ. а зашто наје иа тужбу удареа еснаФоКи печаг. — Зар то није™за вас мер >давно. Зна се да је то за цељ еснаФ обавезно на био потписама старешпна или његов иомоћник. у Београду 22 Окг. 1889. Старешина са помоћницима. (наетавиће се)

|ВЕ ГОДИНЕ због слабости нећу славити своју славу Св. Ђурђида Савка Ж. Ђорђеви!*

813 1-3

Изишле су пз шгампе све,трп свеске ЛОНДОВШ РАЗБЗЈН2ДЕ ве0ма запимљпв роман од Чарлса Дикенса превео Мита ЂориИ Добија се у свпма књижарама и код преводиоца у Београду. Обилићев вепац број 22. Све 'лри свески стају 3 дин. 792,8—10

у друге собе, но пе беше га. Мора да је отишно. Брже! брже! Зазвонпх н скрих се за завесе. Уђе собарица. — Шта желите ? — Где је господин ? — Рекао је да вас не будпм. Сад је баш бтпшао. Казао је да се до вечерп пеће вратити. — Леп«, обућићу се сима... „И толико ! До вечера неће се вратпти !* Собарпца изпђе. Ја се обукох... прађох огледало. Мали, са свим прости леворвер, што лежаше на столнћу, узедох за спомен о Воланском. Како сам бледа! Сва се оладала. Зебња, дрктим. — брже, брже одавде! Ни пољубло, ни опростио се!.. После две недеље Лидочка Шатплова удала се је.

Право вели појет, да нема веће несреће, но што је сећати се преживљенах радоснпх дана у тужном времену. Како ми се жпвот учннко тежак и неспосан ! Дана мн беху досадни, монотОни. Дође п пролеће. Дани почеше отопљавати. Јектичави поч еше умирати. Поред нашнх прозора пролажаху

мртвачки сироводп. Како сам завидела тама, што леже у тпм стакленим сандуцпма, С њима су се већ прашталп, они неће више видети тај одвратни, тај неправедни свет. Само је смрт справедљива, само она. За њу нема нп лепах, нп наказа; нп царева, ни робова; ни саротих, ни боГатих, ни срећних, нн нссрећних. Једнако коси она своју лгегву, и шга мари срп, какви му класови долазе по оштрицу. Шта мари коса, да ли коси мирисно цвеће или ироету п >љ ;ку траву ? Еда ли је нужно нематп ни ума, нн срц*, да би човек био справедљив? Па смрт је са свим бесмислена. Кад и кад загледаше сунце, када би и широке улице празнично блистале под његовим зракама. Магла често скриваше све, што је оку доступно, Овде, на овом северу, и сажа прилика не даваше воље да се живи. Живот без разума, без цељи, без љубави, изгледаше ужасан... то је агонија усамљености. Некак ) сретнем са сЛидочком Шатиловом. Са свим се преобразила, као да је неко дунуо живу душу у ту лепушкасту лутку. У осталом то није нрвика. И у свешгеној псторши Валаамова магарица одједном је осетпла дар речп, па и пророчанства. — Ах, Оља, к^ко сам срећна! Да знаш

муж, како Је памеган, како

како је добар мој ме воли ! Како да пе знам ! Могла је и да не говори. Само ме је\без нулсде увредвла. Од тада сам је омрзла. Она је срећна; а за што не ја ? На она је однела моју срећу ! Кајем се, ја сам рђава. Био је тренутак, кад ме заврбеше песнице. Мало што је не звекнух по лицу, но добро што се уздржах. Шта је то с мојим нервима. Као струне били су натегнути. Најмањп додир била сам готова да рпдам, или да се смејем, да бпјем главу о сгету до несвестп. Стога сам се и заносити, ишла сам у цркве; но све ми то пзгледаше сувопарно. У души су били други инстинкти, бнла друга врела. Испоштени лпкови светаца гледалв су ме са таком строгошћу кроз дим тамњана, кроз трептеће светлуцање воштаних свећа и кандила, да ми је одједвом постало тешко п сграшно. Побегла сам на поље у масу, на улпцу, ходала сам до касне поћп, морећп се; но умор со јављао, а сна нема! Сан што је пре био лек«|> моје душе; сан, што ми је слао јарка провиђењи: што је облачио у тело и душу моје слике машта; сан, што ме је уводпо у царство ле ендарнпх пнича — са свим је заборавио јадпу паказу. (Наставиђе се)