Male novine

кратког времеиа у „Журнлл Де Деоа" лрииисују се краљу Милану, као да је рекао да су Срби полуварварски народ. Свакојако ни један Србин и ни један озбиљан човек није могао веровати да је краљ Мизан, који се увек ионосио што је Србин, одисга могао тако што ма кад реКи о свом иароду. Одиста можемо изјавити да 1Б. Величанство јавно и изречно демантује изјаву ко а му се приписује " Благодарећи л<н1роти г. министра унутрашњих дела, ми ниемо биди у стању да дођемо до поменутог броја параског лиага, па нисмо ни били у стању да знамо шта је то бив. краљ Милан рекао, а још мање смо могли доћи до закључка „да ни један Србин и на један обичан човек" није моЈ 'ао томе поверовати. Тек кад би смо знали садржину те изјаве, тек онда би смо могли ре^и да ли ју ;е могао изрећи наш бив. крал>. * Преглед У уторак у вече министар унутр. дела г. Коста Таушановић с вачелником министарства г. Ђ. Радовановнћем, обишао је ради надзора уираму вароши Београда и све квартове управине. Г. Министар јамачно се хтео уворити о ревности и прнљежању полициских чиновника својих. Како му је овај задатак испао за руком мн не знамо, али свакојако држимо да новољан не може бити, и да су га на овај корак нагнала убиства и крађе у сред престонице. Радовали би смо се ако би 01)ај корак г. министров амао заиоследицу то, да полициски чииовници буду на висини свога задатка и да не пренебрагавају и I лако узимају по1 ерене им дужности, које треба тим савесније да врше сад, кад се у сред бела дана у најживљчм улицама престонице обијају дућани п односи новац; кад се поред жпвих ноћннх стражара извлаче читаве касе »3 кућа; кад се у сред вароши на очи два шиљбока војна убијају гра• ђани наше вароши. * Врањска кФера. 0 овој аФери телеграФишу 20 о. м. "П Лојду" из Београда ово: На протест турскога посланика због врањског вице конеула, српска влада одгонорилч јеједном оштром нотом, у којој енергично тражи да се уклони турск ; вицеконсул. * Изјаза. Уредништво је од једнога чиновннка унраве моноиола дувана

добило ппсмо, у коме се вели: „У цеитралној Управи монопола није било ни кра!;е ни ФалсиФакита, као што сте у последњем броју по чувењу погрешно јави.и. Ствар је у овом - била: Из управе дата је била наредба, да се великопродавцу за округ београдски изда једна партија дувана, п дуван је редовнп издат. Но кљиговодствг* уместо да задужи са том партијом депо бе трчдски, па га и одужи, а да задужи великоиродавца, оно је задужнло било само депо Београдски без да га је и одужило, и према то«е разуме се да у овоме рачуну мор I пстој .тн разлика. Кад је причећена билд та разлика, прегледата су сва издавања робе и нађено је, да јетапартија уредио и издата а и плаћена била". •Ј? Шгвмпарсне кривице. Суд вар. Београда решиоје да нема местада сс уредник нашега листа етавч под суд по тужби Крете Мијаиловића и Милића Перовића, иошто је сведоцима доказаио, да је истина све оно што је у б легаци под иасловом „надлежној власти" у 182 броју изнет >. Исто је тако решио да нема места стављању под суд уредника „Домовине" ио тужби начелника среза темнићско? за донис штампан у 89. броју „Домовине" а и ио тунсби начел. ср. беличког због нештамиања званичне испраке. Нај.зад, суд је нашао да нема места ни дасеуредник „Срн. Независности" стави под суд по тужби начелника среза јабланичког за нештампање звавичне исправке, иошто исправча ништа не иснравља и што је неуљуднд наиисаиа. * Војнмк — разбојник. Прекеиноћ, око пола девет сах., један везикошколац ишао је својим послом на врачар. Тек што је прешао министарство војно, на један мах излете из помрчине не«и војник и тако зграби ђака за ирса, да му дугмад иоотпадаше с капута. Кад је ту оиерацИју срећно извр иио, он се маши руком ђаку за џеп од нрслука. Но у том тренутку овај га онажно одби песницама. Војник исука тесак и поново јурну, али га ђак шчспазампшице, окрену око себе и пусти, нападач тресну о земљу, тесак муиспаде из руку, а ђак умаче у иомрчину. Ми смо до сад мислили да у ону категорнју људи, која отнмају

кесе и сатове не спадају и војници, али овај, калико жалостан толикО п ужасан ири^ер сматралн смо за дужност да изнесемо на јавност, не би ли се и надлежни сетили, да је крајње преме, ла се таквим разбојничким испадим 1 пајенергичније сгане па нут. * Премештен Г. Зија беја отоман|'ког изванредног т слаоика у Београду, турска влада иоставила је за амбаседера у Риму,

Народна Скупштина ХХХУШ редовни састанак. Среда 22 новембра Отворен састанак V 9'/ 2 часова пре подне. Председавао г. Иашић, Бпли су сва г. г. монпстри. Секретар г. Ђ/ра Малијашевнћ чпта XXXV протокол сасгаика, са исправком Др. К. Динвћа да је он предложио измеру у чл, 37. Ђорђевпћ XXXVI протокол састлнка, пчп Јанко Пурић ХХХУП протокол састанка, Д. Ружић, молбе, жалбе и предлоге, Ђорђевић интерпелацају на г. мпипстра ун. дела од Ранка 'Гајсаћа и Љ, Ћирпћа, што је Ј. ПљевљикушиА насар ср. трстеничаог потписао кандадациону лпсту посланика при носледњем избору. Министар грађетне одго.вара на интериелацију г. Сгојана Рибарца, због здања окружног у Пожаревцу и вели да је изаслао компсају за извиђај те ствари, па је она нашла да то здање не може бити готово до 1. октобра. Даље да су се сва иадлештва усезила у нову зграду изузпмајући телеграФСК)г одељзљч, које је зграу, ј којој се сад налази, закуиило до 1. Новембра идуће г.;дине. Риба]}гц одго1г«ра да минзстар вије поднео акга о тој ствари, друго да зграда која је готова треба да буде прегледава комисијом, и он то није учанао и ако су се^нека надлештва по наређењу г. мпнистра грађевпне уселила, да се зграда лепн сада зами и ако сви знају да не ваља да се зграде зими лепе; каже да се овп Пожаревљани чуде гледајући како се ово леиљење 'вршп зими и како се надлештва силом усељавају у још неолепљену зграду, патајући се да ли има закона у овој земљи; да.ље да нема Фуруна, да чиновници гутају смрад од Фарбе, којом су ско-

ро мазана врата п прозорп. 0 тога је, вели. требно г. мпннстар грађевине да наплати накнаду од предузимача онолико колпко пзноси кирија онпх надлешгааа, која се нпсу иселила, а требала да се иселе. Из тога се види да је г. министар грађ. погазво зак !Н п ја висам задовољан |са интериелацијом. НесторовиК заступа гледиште г. Рибарш. Мчн. грађ. вела да пма 125.000 двн кауције од које ће се надокнадоти штета, да су собе, у које се суд уселио готове, а да неке сзтнпцејош нису готове и да пред?зимачи пису прнмили онолпко колако треба да. приме. НесторовиК ната скупшггну да ла је правилаије што су се нека надлешјва уселила у још несвршену зграду или да су остала опде где су до тада бзла, иа да после надокнади штету од опога к јп је крив. Рибарац . Поред мојих разлгка да је г. мин. грађ. више чувао интересе нредузимача него интересе зако на и оног народа, сам јс г. министар грађ. навео још један разлог а то је што су предузимачи изузели 20".000 дин. дакле неколико хиљада више но што треба, дакле начелство је пога шло закон. Мин. грађ. одбија од себе да о н зашгићава интересе предузимача в® ше но законске, а то се види из из в вешЈаја начелства. Т. каа. СаасиГг, одбија нанад г. Несторовића на г. мин. грађ. и вели дајејошодг. Косте Протића иастало харање, вели даједном држ. надлештву не тре1ају ништа иодруми, и да није никако требало зидати тако велику зграду зими. АвакумочиК велидаје г. министар грађ. својим поступком што је нримио зграду која није готова и својим наређењем да се иадлештва уселе, учинио то да иредузимач не мора ништа одговарвти иред судом. В. АрсмијевиК вели да је велика штета учињена окр. ножаревачком и да не треба дозволити да се нојелини мин. играју иравом нарсдним. ГенчиЛ пмта г. мавистра што је 0Д| брав И1 нншкове, кад он нпје надлежан већ г.Јиђевипскп савтг. СреИковиИ верује да је све онако као што су нрелговорп' цп реклп, још маслпм да је и горе, с тога мпслим да се згрзда није требала примити , док не пздржи комисијски преглед. М. ВончиК, вели кад су иуоомоћница

подли«

ИСПРЕКЕД4НИ ДКОРДИ ПрИНОВЕТКА 0Д ОЛГЕ ОБЕРКАНТОВе

ж Преставила ?" понављаше она. муцајућп слогове и укоченпм погледом гледаше на њ. „Тако је помрчана, хоћемо ли упалитн лампу, господине Менинже ? заиг.та она после ^ратког ћутања скоро у стрлху. ,Не, не, још не— одговараше ју он. Ја хоћу то да Вам прачам сад, одаах, али то могу само у помрчинн". Он се беше од ње удално и поче ноново корачати горе-доле но соби. „Било је дакле, тако пре четири године", поче он узбуђеним гласом, „потпуковник г. С. позвао је овога вечера мнбгобројне госте. Али се ови пре иола ноћи почеше разолазити, пошто потпуковника, који је патио од срцобоље, снађе у» жасан наступ од његове старе бољке. Присутне,

као увек у"оваквим приликма, обузе страх. Разиђоше се скоро бегајући. Све беше као без главе Несретним случајем, пошто већ беше око 11 сахата осветлење но кућп беше погашено, и кад ја, као последњп од бегајуће гомиле, несрећну породицу остављах, морадох у нотпуној помрчини силазећи пипата басамаке. Кад већ после неколико тренутака стигох п на последњи басамак, спазпхпри слабој светлостп, која кроз ошкринута врата упадаше, две прилпка јер предамном, само за басамак ниже, — стајаше нека жена, огрпута огртачем и са капуљачом па глави. Ко беше она и од куда ли дође? Да ли је побегла са улице да би се од иепогоде сачувала, илн је била као гост код које друге породице, као што је она н тпуковникова ? Ведвм код друге, Јер се никак! не могах сетпта, да сам међу потпуковииковим гостима видео и овако младе инежнедевојач -е првлпке. Све је то моглб бити алн само једно беше извесно, непозната очекиваше да мало ирестане киша; ја тако исто: п тако чекасмо обоје у дубоком ћутању. Зашто ја ту жеаску не ослових, то не зпам. Постоји каткад тишина, коју се човек страши да прекпне, управо као кад би, због прве речи, к ју изрече, изгубио све тајанственостп, блаженс 1В\ које је пре тога имао. Чудновато ћутање! Љегови тајанствепп

кругови соуштахусе сиеуже и уже око нас, п једногласио шуштање кише, једноставно духање ветра, иравплво куцање нашпх срдаца, све то одјекиваше у мртвој тпшпни тако од прилике, као звуцп једнозвучпе песме крај колевке тчко да се разум и душа иотнуно у сну пуњаху. С тим страшније мораше бати буђење, кад се па један-пут изнад нас на другом спрату с највећом праском отворише погнуков. спољна врата. Шга лп се то међутим горе могло десити ? Чуло се јасно, како нека прилнка у забавној дугачкој хаљннп трчаше низ басамаке, као да шћаше ономе јаукању унутра потећн. Али ужурбана нога не мога ону која бежи далеко однети, зачу се њено подмукло падање, п: „мртва, мртза, мртва" разлегаше се, јецање пзнад нас у звуцпма, каквгх ја до данас још никако не чух са човечијпх усана, — међу том тихо у истом минуту избијаше пола ноћи. Мртва! звоњаше тако ужасно. ова једна једита реч, као да беше и моћ, и страхоту, и звожње звона око себе иризивала. Млада глава окрете се брзо и престрављен> мени, два велика ока гледаху ме. „Зашгитиге ме!" изгледаше као да ова два ока мољаху, и нехотице метух руку око виткога девојачког стаса, као да морадох да ју заштптим, док пуна тајанствеиости смрт не буде одиесена. (наставпће се)