Male novine

Скоро сваког пазарног даиа. видећемо да сељаци јуре у општину тужећи се на купце, да су им нри иснлати мање обрачунади и плагили но што им припада — по погодби еа сензалом и трговцем ; да им на име даре од врсће по нет а од џака по два и три кила одбијају и ваздан шеретлука употребљују, — тако да купац жито купљено иа нишкој пијаци по 12 дин. стогину, — нродаје већим и страним купцима по 10 дин. на ппак има рачуна и зараде. Млоги ће заиитати од куда да купац који купујс но 12 а продаје по 10 дин стотину има рачуна и зараде ? Ево кратког одговора: 5% украсти на дари, 2% на нрашину и ма даје жито чисто, „ко да га је голуб бирао" прп исплати забашурити га са по некодико гроша, ако сељак примети — дићи вику и нриметити му да жито бајаги не одговара мустри (прашљиво умешано уродицом) и т. д. слати да се зове квартаљник или жандарм ироманеврисати мало — сељак новце прими и ратосиља сс, — купац трљајући руке уз сатанско смешење добије могућност да по 12 купи а но 10. дин. прода и ири том леио норед свију трошкова заради. Да ли је овим и оваквим постунком, ос.игурана будућност нишке нијаце: и то баш — онда кад се спрема, да се и трошарина уведе, која ће свакако произвођачс од Ниша отуђивати и на друге пијаце одводити? Користи ли онштинским интересима овакова нрактика"? и да ли смемо донустити да своју пљачкачку нохоту, неколико јевреја сензала као и трговаца задовољавају, на штету општине, сељака па и угледа Нишке иијаце ? Не смемо. — Онштнна је на првом месту да овом злу делу сганс на пут. Трговцима у опшге којпма је стало, до поштоног трговачког гласа и будућносги нишкс пијаце дужност јс: да из своје средине требе и мрогонс нијачне швиндлсре и онштнну у свему потпомогну где би њен надзор постати могао: завести најстрожнју контролу мере, дозволити да еешадишу поштени људи: увести ред на ноштеној и правичној основи како по сељака тако и трговаца; иступе строго казнити — били они од странс сељака иди трговца, — овим би се углед нијаце нодиго а и општи интерес очувао. Смедеревска нијаца нека служи за углед.

ИЗ СРПСКОГ СВЕТА Управни одбор „Матице Српске- имао је 10 и 23. јула своје седнице, на којима је решавано више прсдмета административне ирироде а нарочито су одобрене лицитације некпх земаља и кућа нод најам. Наређено је, да се подигне не салашу Марије ТрандаФилке штала, која се изненада срушила. Поднесени еу министаретву на даљи нреглед рачуни за г. 1886. о стипендијским заклама под управом матичнном. Одлучено је да се редовна годишња главна екупштпна матичина сазове 30. августа о. г. Узет је на новољно знање извештај секретара друштвеног А. Хацића, да су за дворану матичину зготовљеие и лепо уоквирене ове слике: Слика Ђ. Натошевића, некадањег нредседника матичиног и слике народих добртвора: ГеДеона Дунђерског (Геце) и Васе Јагазовића. Послата су министарству нека тражена разјашњења, а тако нсто н кр. уг. земаљском статистичком звању у Будим-Пешти нски нодатци о „Матици." Управни одбор „друштваза српско народно позориште - имао је 24. јула. своју седницу, на којој су раснрављене већином ствари, које су се тицале глумаца. Месни нозоришни одбор у В. Кикинди тражио је, да дружина једно четрнајест дана тамо не нредетавља, док не нрођу главнији нослови. За то време да се да одмор дружини позоришној. После ће сви прнонути око тога, да иозориште без деФицита нрође у Ликинди. Да с месним иозоришним одбором у Кикинди ту целу ствар удеси, изаслан јс начеоник друштвени др. Л. Станојевић. Примљен је у дружину глумац Д. Спасић, а нривремено су задржани Ј. Стојчевић и С. СтеФановић. Повишена је плата неким млађим мушким н женским члаиовима. ИЗ БЕЛА СВЕТА Нихилистичка завера. Из Лавова јављају париском „XIX Веку" да су у Петрограду наишди на нбву нихилиетичку заверу иротив живота руског цара. Услед откривања овс завере веле даје затворен велики број људи, међу којима је проФесор г. Карловски. Самоубиства. У германској војсци врло су чести случајевп самоубиства. Њихов број много раете. Узрок овим самоубиствима германских

воЈника веле даЈе претерана еуровост германских ОФицира. — Досетљивост. У једној Францу: екој варошици неки човек осигурао Ј'е , свој'у кућу на извесну г суму код неког осигуравајућег друштва. Да би I што пре дошао до уговорене суме, | он измисли да своју кућу запали на овај начин. С породицом се нресели у неко еело да тамо проведе лето. Алп нре но што ће прећи у село, намести на једном месту у кући занаљиве ствари и одозго метне једно иарче мсеа иенод авана. У кући Ј *е било мачака, које су хтеле да дограбе месо, али нрва мачка, која је то нокушала, хтела је да обори аван, над којим је био нотежи камен, свали камен који надне на шест кутија налидрваца. Палидрвца се запале а од њих се запале и друге ствари. Ова комбинација испала је врло добро, ади на несрећу злочинца, мачке као да нису водиде рачуна о жељи и смеру газдином, те место да своју онерацију изврше ноћу, оне је изврше дању г . Пожар се појави али га одмах опазе и одмах га угуше, те чак наиђу и на | сву приирему за овај пожар. — Свеопшти храм. Иеки американски свештеник нредлаже да се у Чикагу, приликом светске изложбе 1894 године, сагради евеоншта црква, у коју би могло стати бар 20.0Т људи. У том храму вршила би се служба божја у недељнс дане ио обредима свнју религија и на свима језицима. Тако, у 9 часова у јутру служило би ј се по обреду англиканске цркве; у 10 но обредима евангелске цркве, на Француском језику; у једанаест би бида латинека сдужба ; у подне лутеранска служба на немачком језику и тако сваки сахат, ири чему нису заборављени ни Јевреји, ни Мормони, ни Мухамедовци, ни Будисти, па чак ни иристадице других, мањс важних секта. Американски католици нису хтели пристати на тај предлог нредузимљива американска натера. Бисмарк је, но казивању његових најближих пријатеља, веома празноверан. Нарочито не воли и боји се броја 13. Тако, на иример, он ни за за шта на свету неће сести за сто, ако број људи, који седе за столом, износи тринаест. Једномје давао велики ручак, и при бројању показало се, да је број позваних гоетију био 12. а с њим, Бисмарком, износио би 13. Кад је Бисмарк о томе сазнао, одмах је наредио да ее једноме, разуме се од најмање важних гостију, откаже позив, само да за ручком, не буде страшнога броја, 13 гостију. Ссм броја

13, Бисмарк верује још и у несрекге дане. Као такав дан држи он петак, и за то ни зашга на свету неће отночети никакав носао у петак, неке онда никога примити, који би хтео код њега у аудијенцију, у опште неће радити, ништа што он сматра да јеважно итд. Исто тако избегава и бројеве годишњице битака на Јени, АуернштСдту и Хохкиру. Једном ириликом неко отночне с њим разговор о неком норазу, који су прегрпели Пруси у г рату 1870 године. „Дозволите ми да приметим, — рекао је Биемарк с нарочитим, нагласком — да се тај пораз није десио у петак. Бисмарк не верује у ерећну или несрећну звезду, али је уверен, да у његову животу има озбиљна значаја неки мистички број. Порез на мачке. Базелски оншгински одбор, по предлогу једнога свога члана. изабрао је нарочити одбор да нроучи један оригиналан нројекат. Ствар се тиче ударања пореза на мачке. Сваки ималац једнога или некодико „собних тигара" мора да нлати као градски ирирез извесну суму, сразмерно броју мачака које држи. Нова примена телеФОна. Неки бе гијски богаташ измислио је врло оригиналну нримену телеФона. Он у г иотребљује телеФон за нроналажење иодземних извора и то ради на овај начин: на подножју каквог брега у земљу се укоиа некодико микроФона, који се за тим вежу с врло добрим телеФОном и електричном батеријом. Жуборење подземних извора такнм начином чује се сасвим јасно. Воље је чинити ова иснитивања ноћу, кад је свуда иотнуна тишина и земља се не потреса од вожње или идења, шго се, разуме се, показује на дејство телеФона и смета јасноћи звукова које он иредаје, јер се помешају с њима.

ИВАН МАЖУРАНИЋ ХРВАТСКИ ИЕСНИК

Чувени песник славнога дела Ченгић Аге — Иван Мажуранић, цреминуо је у ионедељак у Загребу. Мажуранић је мало невао, али доста је и онај чувени еиски снев Ченгић-аге, да му на вечита времена сачува сномсн у историји књижевноси Срба и Хрвата. Мажуранић је био и политичар, те је као гакав иостао и бан хрватеки. Његово бановање било је врло несретно по Србе, јер смо ми за то време доста натили и трпиди. Но историја

ПОДЛИСТАК КГБЛВ5. Г0ДИН1

(ДНЕВНИК ЈЕДНОГА РОБА) ПОБЕДЕЖИО ГГера Тодоровић

(124)

Пајпосле се решнм да и:)ломим неколнко дрвцади жигљица и да их сакрнјем за ухо, па одозго да намакнем мало косу. Ту се ваљда не ћесехлти, а баш ако и нађу, могу рећи да сам их ту случајно метуо па заборавио, како се не би рекло да сам хтео крити, што би се одмах улело као велика сумња н голсм основ подозреља за какву опасну намеру. Мзвршим и ту операцију п опет почнем чекати — још нико не долази.... Онда ми падне на ум да неће битн згорег ако метем у џеп н које парче свеће. Горко искуство научило ме како је свећа драгоцена за човека у оваком жалосном

стању као што је моЈе, где човека гурну у какву мрачну рупу, па га у оиом непрогледном мраку остављају по читаву ноћ нити зна где је ни како је нити се сме куд год маћп, из страха да се не скрха у какву рупчагу, или да о што не удари. Метем дакле два три парчета свеће у џеи, онако на срећу, па ако одузму, — толико и чинн. Ваш у тај мах с пол.а се зачуше кораци. — Је ли овде? —- упита неко, и ја чух како се око врата шушка и кључ завлачи у браву. Врата се отворише. На праЈу се указа дежурни ОФицир с још нека два три човека, у цивплу, које у оном мраку нисам могао распознати. '■>& офици])ом стојао је војник са свећом у руцн, около су се внделп врхови од бајонета, како светлуцају кроз онај мрак. На сахат-кулн изби 8 часова. — Изволте, госиодине, — рече дежурни. — Дакле полазимо?. . . А јесу ли ту и остали? — упитам ја. Но г. ОФицир учини се као да ннје чуо моје пнтање н не одговојш ми ништа. Бацим још један поглед на ову мј >ачну н тесну гробницу, у којој сам провео де-

сетак најчемсрннјих дана у мом животу , узмем под мишку завежљај у који сам био увио оно ћилимче и једно мало перјано јастуче и крочим из тавнице на иоље. Мој ход иратила је звека окова. Силазећи с прага ја се још једном окренем у тамницу. На натосу је горела свећа, прилепл.ена за даску. ЈВена немирна, таласаста светлост играла је но белим, скоро креченим зидовима тамничким. У једном углу видео се мој вајни кревет, с разбацаним спаваћим хаљинама, рубљем и још неким стварима. Ма патосу, до псћи, стојало је неколико комади неизгорених дрва. У другом углу видела се тестија с водом и некн остаци моје жалоснс хране. То је било све. Растајући се с овим местом, где сам све време п]>овео само у болу и најстрашнијим душевним мукама, ја сам ипак осећао нешто налпк на тугу. Вероватно то је долазпло отуд што сам знао да одавде не идем на нешто боље, но јамачно на горе. А после, нзгледа као да се човечнја душа радо прнвезује не еамо за места где су провођени дани обнлни сваком срећом и радостима, већ се тако исто радо вије и око места, где су прострадани најтс;ки ду-