Male novine

ЗВАНИЧА ИСПРАВКА Публикација „чудвовата прееуда крагујевачког првостепеног суда новодом једног меничног спора" у броју 312 „Малпх Новина" тек. године иод насловом „Правда у Србији" од „Ји«1е", представља стање једне још несвршене грађанске нарнице неистипито, у тендециозној намери с једне стране: да се српско правосуђе омаловажи код страног света, а с друге: да се међу наше судије, у лако нојмљивој цељи, нусги некомпетентно мњење једног Француеког научара о важности менице која је иредмет снора код наншх судова. Оетављајући нослодњу реч у овој ствари правплној расправи наших вишихсудова, крагујевачки првостепени суд дајс о стању стварп следсћу званичну исправку. На рочишту 17. Новембра тск. год. у спору етецшпне масе Петра Томи ћа трговца из Страгара, против Јоргаћа Ђорђевића трговца из Крагујев ца за наплату 96.000 дин. у злату по меницп, суд је пресудом одбио од тражења тужилачку страну са разлога, што је ценећи меницу нашао : да она као псправа не може имати мсничне обвезе према туженом ласпрам §. 80. п 81. трговачког законика, јер мије акцептована у смислу §. 92-ог. пстог закона. Ова јс иресуда изрече на на слободном тумачењу законских наређења н оцеи»ених доказа парничара, и зато навод дописа: да јесудј поништно једно „најФормалније право" (меницу тужилачке масе) под утицајем партиске полптике, нс може опстати ни у ком случају, иа ни онда ако вишп судови, чијем нрегледу иод-: лежн ова нресуда, нађу да су горњи прописи законп погрешно уиотребљепп јер су нагаи судови по Уставу и закону о судијама при изрицању правде самостални и независнп н стоје п: ад сваке партајичноети и политике, носећи одговорност за своју пре суду једино на евојој савести. Од крагујевачког првостепеног суда 1. Децембра 1890. год. ЈЦ22.321. —,ч-- :ШНИСТАРСКА КРИЗА И ако иаше брнтку сабљу и носи црвену ђенералоку уннФорму, г. Сава Грујић опет би могао бити мадо мекша срца и малко нсжније душе.

Ако ништа друго, могао би нас бар од тога поштедети, да нас не престрављује сваки час страхоб1 ним гласовима о министарској кризи. Једва да је две кратке годиннце од кад је г. Сава на влади а већ је бар 20 пута до сад пуцао глас о министарској кризи. То се псто десило и ономад... Ако се не варамо било је то лицем у ирошлу суботу у скупштини на нретресу закоиа о уређењу са1 нета. У страху да државни савет не ороне здрављем због голема посла, брижљиви законодавац метнуо |у законски прсдлог и неколико недеља саветских Ферија. Међу тим ! у скупштинД седи огромна већина људи који неће да чују о тим Феријама. Они сами немају никаквих Ферија на их не даду ни савету. Они показују на себе: — ј како ми, веле, немамо Ферија а наши послови ваљда су мало тежи од саветских, па кад није нама ништа било, неће се пи савет пре- ј ј тргнути. Ови разлози били су довољно јаки да убеде екупштину, и она 1 нх је усвојила — саветске Ферије укинуте су. Али што је доста за скупштину није досга за г. Саву. Јамачно гледећи на бледе и послом изнурене саветнике кбји једва иосе душу у носу, као оно при богу један г. Иера Велимировић, паједан г. Стева Ноповић, па толики други — г. Сава је изјавиоотворено п])ед целом. скупштином да влада ни по што не може пристати да се те саветске Ферије укину. Кад је изрицао ову претњу г. ђенерал јамачно је веровао да ће се скупштина поплашити владине оставке и дићн руке од Ферија. Али на велико изненађење [ђенералово, скупштина се не хтеде ноплашити — на нротив она укиде саветске Ферије н сад влади не остаје друго но да откупи реч свога председника, да на то не пристанс.

Они који су у скупштини чули ! зарицање председниково казали су ■ то онима што нису били на скуиштипи. Јавно мњење, чувши то; иоверовало је у реч ђенералову, или другнм речима није могло веровати да ће један ђенерал, ијош уз то један председник краљевског министар. данас свечано задавати своју министарску реч, а сутра дан је свечано газити—-отудаето у јавном мњењу вера у министарску кризу, а отуда и општи страх од те кризе Услед тога страха водио се ономад међу радикалима јжакав разговор: — Јеси ли чуо шта учини онај наш заврзан? — рећи ћеједан, — Којн заврзап, по богу! уиита други. — Па наш Сава. — Шта је Цучинио? ако бога знаш. — Шта је учинио! Све саме лудорије! У клубу га дпрне Благоје Вожић; ти знаш Благоја, он никоме нехатарише, иа ће рећи: — Ја ие знам што се толпко циФра овај наш Сава. Ако он има какве тајне погодбе и споразуме с бив. кралзем, што нам не каже, па он нека се уклони, а ми краљу Милану нисмо ништа обећали, на му ништа и не дугујемо. Ово чује Сава, па ће доцније у| говору избацити нред целим клубом: Ја, вели, нисам ускок (сирома наш Савушка, коме шумка за капо.ч ономе н шугака.) Јес, ја, \ велн, нисам ускок, већ стари радикал и у странци сам већ близу ј 20 година још од кад се она зачела 1 ) с тога ј е немам потребе да се коме намећем и да остајем силом на влади. и ја ћу се уклонити не само на захтев клубске мањине, већ чак и на захтев °јеЈ ) Оно јес, нрапо човек н казке сазгп што у току тих „близу 20 година" док смо ми доте- ; ривалн до осуђеничкога коца г. Сава јс но.тако ; дотерао до ђеиерала," а она иста рука која је ! нас трљала, шсму је вешала ордене и прикачитћада звездице.

днога јединог Благоја Божића. Т< треба да знате. Тако јеизбацио пренекидан у клубу а ономад у скупштини ја вно се зарекао да влада не може иристати да се избришу саветске Ферије. То све једва су јдочекали растројни елементи и сад једнако вичу: Шта је? Хоће ли Сава одржати реч? И сад се не зна шта је горе, да ли да даде оставку због такве ситнице као што су Ферије, или да јавио погази јавно задату реч! Тако несмислено поступање најноеле ће га оборити. Ако сад и не падне пашће у скорој будућности. — Па што теби жао?! — Како да ме не би бнло жао! Рецимо да лично за Савом баш толико и не марим; али| радикална влада!... — Каква радикална влада ! Зар је теби ово радикална влада! Погледај ко је у њој: Сава Грујић, Мика Ђорђевић, Миша Вујић, Миливоје Јосимовић. Ко зна ове људе у радикалној странци? Од кад су онн радикали ? Шта су учиннли они за радикализам где су били до сад ? За 20 година радикалне борбе њих ннје било. Дошли су да буду радикалнн министри онда кад је странка доспела на управу. Па и Ђаја! И он је новајлија у странци, уз то човек рођен и однегован у туђини, проФесор који је сам о себи рекао да је дилетант у политици. Не стоји боље ни с Андром. И ако се одавно бро.јн у радикалној странци он за" много годнна није узимао никаква учешћа у раду, вазда се показнвао равнодушан спрам интереса странкиних и за њега су радикална начела девета брига. — Остаје једини Коста Таушановић, који је од 1879 год. радио на страикиним лословима. Алп код њега јс нешто друго. Ко га добро позлаје знаће п то. Он је крајње неспреман и неспособан човек и да није оио годину-две учио нешто

ПОДЛИ СТАК КРВ&ВЛ Г0ДНН5.

(ДНЕВНИК ЈЕДНОГА ЕОЕА)

ПОБЕЛЕЖПО

П ера Т одоровић (НАСТАВАК)

(184)

Ето те су ме мисли обузимале, гледајући наше другове како се спремају за пут. Они одлале, они ће за који дан бити у Београду, о како бн ми радосно сада т амо п о л е т е л и, и како јс страховита ова веза ова сила која нас овде задржзва. * Одмах сутра дан су друговм отишли. Ударили су на Неготину, а одатле лађом за Београд, јер н ако је био крај новембра бродови су још пловили Дунавом.

Они одоше а мн четворица осуђених остасмо. Ваљало нам је чекати док стигне повећи транспорт осућеника, па да се кренсмо заједно. У томе чекању прошло нам 5—6 дана. Мучни су то дани бнли у којима није имало ни једнога светлог зрачка Најпосле дођс и 9. децембар и нама објавише да ћемо сутра путоватн. Куда? ми то нисмо знали. Дежурни официр умео нам је казати само толико: „куд нареде!" 7. децембра устанемо рано и око 8 часова из јутра кренемо се. Преко ноћ беше иападао велики снег, а јутро је освануло ведро, алн страховнто хладно, гато но реч пуца дрво и камен. Ја сам био слабо одевен, но неки зајчарски пријатељи позајме ми велику сукнену бунду, постављену овчнјом кожом. Она ме је уз пут спасла од зиме. Нас четворнца Раша, Паја, Коста и ја били смо у једним колима; а кола су била обична, кочијашка, покривена арњевима. Сем нас терано је још много осуђеника, вишс од 200. Поред нагаих било је јога само 3—4 кола за неке попове и трговце —- сви остали игали су пешке, и још су били повезани.

Тога истога јутра 'нспраћен је један транспорт у Ниш. Полазио је кад и наш. Из тога транспорта чу се неко како пева у колима. Погледасмо и познасмо Марка Шпартаља нз Алексинца. Он је бно осуђен на 3 године затвора и теран је у Ниш. Кад смо иролазилн кроз Зајчар свет јс истрчавао пред куће да нас види и пратио нас дуго осима. * Иут од Зајчара до Бољенца проведен је у грчењу н цвокотању. Дан је био и иначе студен, а по подне окупи јога дуватн и хладан ссверац, који је мрзао пару из уста. Крај нас јагаио је на коњу сејменски потпотвчик Ђоша — онај исти који нас је и допратио у Зајчар. Он се до некле држао на коњу, али око заранака лед му се тако бејаше нахватао на брковима и на бради, а руке тако промрзле да се вигае није могао држати на коњу, морао је снп! н сести код нас мало у кола, где су арњеви колнко толико заклањалн од студена. У сумрак стигнемо у Бољевац. (нАСТАВИЋЕ СЕ).