Male novine

ДЕПУТАЦИЈА XVI УЧИТЕЈБСКЕ СКУШТИНЕ У НИШУ 2 августа ове године, на дан рођења Његовог Величанства Краља Александра I, у првој престоници Великог Милоша, у историском граду Крагујевцу, састала сеје XVI учитељска скупштина. Ова скупштина одликовала се не само озбиљним и корисним радом по школу и учитељство, него и тиме, што је на првом свом састанку, пре свакога другога рада једнодушно донела одлуку, којом се осуђује гнусни атентат на узвишенога родитеља нашега милога Господара Краља Александра I, на живот Његовога Величанства Краља Милана. Донесавши ту одлуку, скупштина је одмах изабрала изасланике, који ће у име њено и у име целога српскога учитељства поздравити Њихова Величанства и поднети Им ту одлуку учитељске скупштине. Изасланиии су се одмах кренули у Ниш, и 3 августа у 11 х / 2 часова пре подне Његово Величанство Краљ Александар I изволео је милостиво примити изасланике. Господара је поздравио председник XVI учитељске скупштине, Милош Велицки виши учитељ из Београда овим говором : „Ваше Величанстм! Мили Госиодару! Српски учитељи сакупљени на XVI учитељској скупштини у граду Крагујевцу, у првој престоници Великога Милоша, да већају о напретку наставе и поверене им омладине, на првоме овоме састанку, пре свакога другога рада, једнодушно су осудили гнусни атентат на узвишенога родитеља Вашега Величанства, на првога Краља после Косова, на узвишенога пријатеља и заштитника српске просвете, на Његово Величанство Краља Милана. Српско учитељство, вазда верно и одано своме Краљу и Дому Обреновића, осудивши зликовачки покушај, донело је на XVI учитељској скупштини једнодушну одлуку, и нама изасланицима поверила је да је Вашем Величанству у име њено, у име свега учитељства поднесемо, и да умолимо Ваше Величанство, да је од вернога и оданога српскога учитељства прими као израз његове најдубље поданичке оданости и верности. Одлука гласи : „Учитељи Краљевине Србије, прожети љубављу према српској школи и просветном напретку своје домовине, сакупљени данас у првој престоници Милоша Великога, сматрају за своју свету дужност, да још у почетку, пре свакога даљега рада једногласно осуде богомрско дело атентата, извршено 24 јуна ове године на драгоцени живот Његовога Величанства Краља Милана, узвишенога родитеља нашега милога Краља иГосподара Његовог Величанства Краља Александра I. Учитељи српски, осуђујући из дна душе овај гнусни покушај, склопљених руку благодаре Свевишњем Творцу што је задржао демонску руку, те је нашем дичном Господару и Краљу, нашој милој Домовини. нашем народу, сачувао овај ретки, овај драгоцени живот првога српскога Краља после тужнога Косова, сачувао живот онога Краља, који је нашој Домовини извојевао независност и слободу испод туђинске власти, а просветни и културни точак својом снажном мишицом покренуо унапред. Учитељи српски стојећи чврсто и поуздано уза светли престо славних Обреновића и уза свога милога Краља Александра I, неће престати а да и даље не напајају млада српека срца љубављу, верношћу и оданошћу према своме миломе Краљу и Господару и према својој Отаџбини. Идући тим путем целокупно учитељство српско зна само за један искрени и одушевљени узвик: да живи Његово Величанство Краљ Александар I, да живи Његово Величанство Краљ Милан, да живи и да се прославља Дом славних ОбреновићаР На овај поздрав Његово Величанство изволело је у дугом, лепом и језгровитом говору у главноме одговорити ово:

„Мило Ми је што видим пред Собом изасланике учитељске скупштине. Захваљујем на одлуци скупштинској, и Мени је мило, што се и све српско учитељство гнуша Ивањданскога догађаја. Ја знам да је та злочиначка намера поникла од оне шаке људи, којима напредак Србије не лежи на срцу, од људи, којима ништа свето није; поникла је од оних, који би ради били да врате Србију уназад и којима смета правилан развој и благостање наше Отаџбине. Али, Ја се радујем што је и Бог и цео српски народ уза Ме и уз Дом Обреновића, што сав српски народ осуђује ово богомрско дело неколико занешењака. Ја се радујем, што и све српске учитеље видим уза Се и што видим, да је оно пошло правим путем, путем, који води срећи и напретку драге нам Отаџбине. Надам се, да се српски учитељи неће ничим ни у будуће завести на странпутицу, већ радити само оно, што води добру, а то ће бити, ако српски учитељи, васпитавајући поверену им омладину, улевају у душу детињу оданост и верност према Престолу и Дому Обреновића; однегују здраве, ваљане, карактерне и корисне будуће грађане. Тако радећи, српски ће учитељи у Мени увек наћи признања; наћи ће признања онакога, како га код Мене ужива и онај, који је и повео учитељство овим данашњим путем, путем правога и истинскога рада и који је учинио епохално дело у историји народне школе, а то је ваш министар господин Андра Ђорђевић, који ужива моје потпуно признање и поверење. Учитељи, дакле, радећи тако, и тако васпитавајући омладину. показаће да умеју достојно држати заставу Обреновића, да умеју да буду захвални Отаџбини. Изјавите поздрав и захвалност XVI учитељској скупштини и свима учитељима, којима Ја увекдображелим и који ће у мени увек наћи заштитника. Поздрављајући ваше другове изјавите им, да је моје потпуно уверење, да су сада учитељи пошли правилним путем, који води славнијој будућности Србије." Изасланици су поздравили Његово Величанство неколико пута са „Живео!" Његово Величанство Господар изволео је за тим са сваким чланом депутације проговорити по неколико љуб&зних речи, распитујући о школи, учитељству, животу и раду њихову и т. д. а за тим се удалио. По свршетку аудијенције послата је скупштини овака депеша: „Изасланици XVI учитељске скупштине примљени су данас од стране Његовог Величанства Краљ^ АлександраIс особитим благовољењем. Његово Величанство послало је Свој владалачки поздрав учитељској скупштини и свем учитељству." За овим су изасланици XVI учитељске скупштине имали част бити примљени 4 ов. м. у 11 часова пре подне код команданта активне војске Његовог Величанства Краља Милана. Г. Мијаило М. Милошевић виши учитељ Граћанске школе у Краљеву поздравио је Краља Оца овим дирљивим речима: „Ваше Величанство, обновиоче српске Краљевине и узвишени родитељу нашег милог Краља Александра! Ево дођоше и верни, крвљу и душом својом Твоме узвишеном Сину и Теби одани учитељи да и пред Твојим лицем даду одушке својој до дна срца потресеној души. Дођосмо да очима видимо Онога, кога Бог чува. Дођосмо да пред Краљевским Престолом изјавимо своје гнушање и осуду зликовачког покушаја на Твој, за настако драгоцени, живот. Дођосмо да се у безграничној радости придружимо радости Твога сина, нашег омиљеног Краља и свеколикој српској радости, и заблагодаримо Богу, што је и овога пута сачувао Србију од недогледне несреће и отклонио вечити жиг срамоте са српског народа. Дођосмо да и овом приликом изјавимо своју најдубљу верност и оданост Краљевском Дому Обре новића.

Величанство! Учитељи истина дођоше мало позније, али с оправданог узрока: после распуста школског беху растурени куд који; многи тражаше себи место опорављења после заморног годишњег рада; велики број беше на курсевима за ручни рад и пољопривреду, а сви очекивасмо наш заједнички скуп, нашу XVI годишњу скупштину, па онда да дођемо. И, ево, дођосмо, знајући да и ко доцно али искрено долази, добро долази. XVI учитељска скупштина на свом првом састанку, пре сваког даљег рада донела је одлуку, да из дубине душе осуђује гнусни Ивањдански догађај и да пошље депутацију да ту одлуку донесе и поздрави свога омиљеног Краља Александра и Његовог узвишеног родитеља; и ми се сматрамо за најсрећније, што је нама пала у део ова овако мила и узвишена мисија. (За тим је прочитана одлука коју смо горе саопштили.) Господару, нико ваљда нема да тако често оцењује напретке народа и државе као учитељи. Они посведневно казују подмлатку народном каква беше Србија до 1815 године, па је пореде с данашњом Србијом. Они му казују, да је од оне ропске турске покрајине јуначки син српскога народа, српски ђеније Витешки Милош својом сопственом снагом ослободио, засновао и утврдио српску државу. Али ту малу, слабу, вазалну, примитивну државу, ко направи великом, јаком, самосталном, културном, просвећеном и напредном? Ко други него Ти, Господару! Па зар Твој живот није драгоцени живот за Србију?! И војска, и просвета, и култура, и индустрија, и привреда, и трговина, — све је то дело Твојих руку, све сиТи то пробудио, унапредио и на нови полет упутио. Ни један напредак у земљи није учињен без Твога сарадништва. И тај тако плодни живот на сметњи је непријатељима Српства. За то га већ одавна лове на врло чудне начине, и то баш у оним временима кад Ти највише радиш на остварењу какве велике идеје за свој народ. Али није безначајна она омиљена изрека народа Твога: „Бог чува Србију и Бог чува праведника." Добри српски Бог, који је у толико и толико чудних прилика сачувао Србију, показао је своју божанствену моћ и доброту и приликом гнусног Ивањданског догађаја. И Твоме Сину, нашем милом Краљу, и нама као верној деци, и Србији па и васцелом Српству још је веома потребан тако плодан живот. За то свака добра уста српска даноноћно тихо шапућу молИтву творцу: да Те још дуго, поред Твог узвишеног Сина, поживи! Величанство! Учитељи код свих народа, то су народни пионири; то је верна, одана и храбра војска; и куд се упути, она тамо греди. Њој треба добар војсковођа па чуда да ствара. Давно је и давно освештана истина: „Каква је школа, таквајеи будућност народна." На основу тога је и рекао Лајбниц: „Дајте ми школе за 100 година, па да вам од народа начиним што хоћете".... Да су заиста учитељи храбра војска, да иду тамо куд се упуте, да дају оно што се од њих тражи, то се и код нас показало и пре, а најбоље за ове последње две деценије. Кад су упућивани били и кад се од њих тражила она несрећна убилачка партијска борба, били су они тамо. Кадјезаснована сталност, озбиљан рад и ред, они су и тамо похитали. И ево их, Господару, сви као један на раду. Данас нема учитеља, који није својски; прегао своме узвишеном позиву; нема учитеља који није свом силом прегао да развија и шири пољопривреду и ручни рад међу своје ученике а посредно и у цео народ. Учитељи кроз толики број својих васпитаника шире идеју националну, развијају патриотизам, рад, послушност, оданост и верност славом увенчаном владалачком Дому Обреновића. Они им казују, да су