Male novine

Врој 5 пара

ВЕЧЕРЊЕ ИЗДАЊЕ

Број 5 пара

ВРОЈ 300. — 1899.

К1.ЕШЕ 2Е1Т11М6

1Г А ТГГ жа\Ј1ЈЈ

ЕЕ РЕТ1Т Ј01ЈВМА1.

Орган свију који слободу љубе, истини теже, правду врше, споразум траеж, творе што говоре и тиме служе отаџбини и српској мисли

ВЈ1АСНИК И ДИРЕКТОР ПЕРА ТОДОРОВИЋ

ОДГОВОРИИ УРЕДНИК МИХ. ЖК КИВАДИНОВИЋ АДВОКАТ

Узвишени тренутак Извиђање и суђење иред Преким Судом коначно је завршено. Јуче су учињена последња дослеђења; саслушани су још неки сведоци, на које су се оптужени позивали и тиме је судско тражење правде окончано и сад остаје само да суд изрекне своју пресуду. Па и то изрицање пресуде није више далеко — сутра ће оно већ бити извршено и ми ћемо чути последњу меродавну реч земалхкога суда, реч крупну и значајну, реч судбоносну, коју цела земља са жудњом и срдачним трепетом ишчекује већ од толико времена. Нити можемо, нити смемо претицати ту узвишену судску одлуку и напред погађати каква ће она бити. Али једно смо вазда до сад говорили, па то исто и сада понављамо: Ми се уздамо, ми тврдо и непоколебљиво верујемо, да ће пресуда српскога суда бити праведна и законита, да ће оптуженима бити пресуђено једино по делима и учинима њиним, без освртања на ма какве друге обзире, Међутим, сматрамо за своју озбиљну новинарску дужност, да овде истакнемо један ружан и немио Факат. Учевни посматрг чм ллочинаца, њиних навика и њине природе, дошли су до тога уверењћ, и то данас у науци важи као правило: — Да су велики злочинци скоро увек и велики лажови, да им је лагање постало тако рећи друга природа и да их свако лако може наговорити на лагање, пошто су и сами томе наклоњени. Ту науЗну истину опажамо и на атентатору Кнежевићу. Од дана када је. затворен па до данас, он је три четири пута мењао свој главни исказ час тврдећи, час поричући да су му неки од оптужених били саучесници, подстрекачи и помагачи у извршеном злочину. ГТсихолошки цењено, могло би се узети да је најправије и истини најближе оно, што је атентатор рекао одмах у првом тренутку када је ухваћен кад још није имао времена да се толико прибере, те да нарочито смишља и намешта, како ће свој злочин објаснити, које ће људе окривити и као своје саучеснике означити. Тек доцније, када се охладио, прибрао и добио времена да на тенане о свему размисли, могло му је пасти на ум, да свој првашњи исказ мења и предругојачује, да можда какве кривце крије и заклања, а да какве праве терети, нарочито још ако је кога било ту, да га на то потстакне. Не узимајући на се тежак, тугаљив и опасан задатак, да иресудно рекнемо где је истина, ми ћемо овде констатовати само ова Факта : Да се код атентатора јасно види увијање, лагање и домишљање, пошто он о једној истој ствари три четири пута мења свој исказ и час криви, час опет правда неке људе, за које је у почетку рекао да су му саучесници.

Нашим читаоцима позната је сцена, која се десила на суду прошлога четвртка, када су оптужени давали своју последњу и завршиу реч пред судом, где је атентатор Кнежевић свечано изјавио, да му г. г. Влајко Николић, Пера Ковачевић и Димић нису саучесници у злочину. као што их је био обележио у први мах при своме првом саслушању. Право да кажемо сам театрални начин, на који је атентатор Кнежевић све то изрекао пред судом, насјеприлично изненадио и у нама се одмах појавила сумња неће ли бити да је овај човек научен и подговорен да овако сад казује. И доиста, атентатор је истога дана између 1 и 2 сах. по подне преко шиљбока позвао капетана Микића, предао му један зашиљен јексер и рекао да је подговорен да опорекне сво' исказ. Одмах је за тим изведен пред иследну власт и после саслушан и упитан, зашто није одмах казао истину, већ је прво сам својевољно теретио неке од оптужених, г. сад их правда, Кнежевић је одговорио, да га је на то наговорио жандармеј.>иски капетан г. Јоца Ђорђевић, који ,је чувао затворенике све до самоубисгва Живка Анђелића, а тада је смењсн. Кнежевић прича да му је г. Ђорђевић рекао: „Ти видиш, теби нема спаса, па бар буди човек и немој за собом вући остале људе, који се још могу спасти. Ето погледај само овога Влајка Николића. Он има 4 детета, као четири златне јабуке, па што, болан, да они остану сирочићи без родитеља, кад их ти можеш спасти?! Што ће ти друштво за смрт? Кад ти мораш умирати, онда умри сам. И што да трпиш да те као какву стрвину вуку на Карабурму и везују за колац. Боље убиј се овде сам. „Ево, кад буде последњег дана на претресу, ти устани и јавно пореци све што си до сад тврдио; реци слободно да си атентат извршио сам, да ти ту није нико помагао, да су људи које си до сад теретио, потпуно невини — реци то, па ће ти онда бар лепо име остати код народа, кад већ мораш умрети. А да те после не би ови кињили и мучили, ево ти овај заоштрен јексер. Хркни га у гркљан, те провали и раздери гушу, па ћеш за часак свршити. А да не би то твоје порицање пало у очи и што се посумњало, ти најпре пореци одмах чим те изведу пред суд, па онда други дан опет остани при првом тврђењу да су те ти људи наговорили. А тек последњи дан, кад будеш давао последњу реч, ти сасвим све опорекни". Ето, тако прича Кнежевић да му је г. Ђорђевић говорио и у потврду за то збиља износи заоштрен јексер, који му је, како каже, г. Ђорђевић дао, а при претресу, који је одмах за тим код свију притвореника извршен, нађен је исти такав јексер и код г. Таушановића. Само се Таушановић брани, да му се откинуло на панталонама дугме за „хозентрегере", па је од 2—3

јексера, који су били у зиду у његову затвору, извадио један и употребио га место дугмета. У зиду Таушановићевог затвора није нађен никакав јексер. Наравно, да је услед свега тога капетан г. Ј. Ђорђевић морао бити одмах ухапшен и окован, и над њим се сад води строга истрага, чије ћемо ресултате ускоро сазнати. Утврди ли се збиља ово што атентатор казује, онда је за цело и стидно и жалосно, дасеједан заклети официр, један човек који је до данас сматран као непорочан, могао толико забсравити, да посгане издајник своје службе и своје заклетве. РУСИЈА и СРБИЈА Под овим насловом донео је петроградски „Херолд" овај чланак: Руско српски односи носледњих година нису били добри, и што је већина руских листова мог.ча учинити, да у нашем друштву пробуди одвратност ирема Србији, тоје учинила. На сваки начин нас је при том поновно притисло осећање, да се наше познавање унутрашњих нрилика српских датира у Русији из не далеке прошлости и да се наше друштво и сувише једнострано налази и креће под утицајем извештаја незадовољних српских емиграната. То би скоро било онако исто, као кад би у Швајцарској створили себи мишљење о Русији по ономе, што тамо причгају руски превратници. Али, запети односи Србије према једној словенској државц а у првој лннији и орема Србији, морају се свуда најдубл>е сажал.евати. Руеија је у току столећа поднела за хришћанско становништво на Балкану толике неиз мерне жртве, да је и потпуно појмл.иво, што се у нашем веииком народу постепено развио осећај матере према своме детету, за чије се добро и зло брине и које би од сваке беде хтела да сачува- А данашња Русија као онаква, каква је оличена у нашем владаоцу, тражи за све оно, што је у току једне дуге политике учинила, само поверење према његовим добрим намерама, приннање његове искрене и дубоке. заинтерееованости за благостање словенских народа. Они, Руси, који знају иолитички да мисле не одузимају своје симпатије словенским државама према околностима кад је ова или она партија на крми, али они т,>аже да све странке у оквиру закона и реда стеку могућност, да узму удела у плодоносном раду за бол>итак своје земл>е. У том погледу можемо с великим задоВОЛ.СТВОМ да примимо к знању вест у нашем београдском специјалном телеграму од 3. сеп тембра Ми искрено желимо, да се непобитно јасно докаже, да ]е београдска влада далеко од тога, да параицу по ствири ввлеиздаје експлоа тише у корист политичких циљева, већ да одиста хоће само кривце де казни; а можда и свесна своје моћи, у колико год је дозвол»ено, да допусти да влада благост, како би се уравнпо пут за измирење и споразум. Такав би ио ступак најбоље придонео, да се разбије нерасположење према Србији, које је ето за сад овладало и у великим слојевима руског друштва. ТТТтп се тиче владавинског програма, који је Крал. Александар развио пред једним чланом наше редакције приликом дате му аудијенције, то мислимо, да ће се једва наћи прави Рус, који би му одрекао своје симпати]е и свој иристанак. С поносом и задовол.ством може Краљ А лександар да укаже на то, да је Бзеговој влади, потпомогнутој мудрим саветима пријатељских суседних држава, Аустро-Угарске и Русије, пошло за руком, да се у струји мирољубиве балканске политике придржава правог курса. Дао би бог, да Му и на пол>у унутрашње политике пође за руком, да оствари свој идеал, да српском народу у миру пружи могућност за поспешан развитак.