Male novine

ЋМт ПЖРЕ ТСДОРСША 136.

Б Е 0 Г Р А Д, УТОРАК 21. МДЈА 1902. ГОДККЕ

ТМЕФОН УРЕДНШТБА 226

ЦДИА ЛИСТУ За Србију Годава в мес " 18 жот.

—3 мес. 9 днн. 4-50 д.

8а етр. земљв: Годвда 6 те. 3 мес 40 дкк. 20 дин. 10 диа у влату. За Босну и Херцеговину: Година 6 мес. 3 мвс. 30 кртва 15 кр. 7*50 О0ЈЕД. БР. 5 П. Д.

ЦЕНА ОГЛАСИМА ПШ ОТРЛНЛ Петит ред . . . 20 *. д ЧЕТВт (ЛТДНА Петит ред ... 10 и. д, ВЕЂИ ОГЛАСИ по погодби Припоомио од реда I д. Рукописи се не враћају Стари број 10 п. дин.

број 138 | ШЖЕ 2Е1Т0ИС

Днре*тор и класии ДЕРА ТОДОРОВИИ

Разговори на тенане Ево нас опет да са „(Јрп. Заставош" проговоримо коју на тенане. Кшм, како оно рече. ту пре негде, „Орп. Застава", говорећи о нашим данашњим приликама и тражоћи им слику и лрилику с киме и с чиме да сравни данашњу владу и онога који ту владу носгавља и угврђује. Ако се не варамо, ту је било говора, о неком „каирициозном шзди " и о „тметљпвим слугама ", које, ношто по то хоће и даље да остану у служби. Има их који се чуде оваком писању либералног органа и који налазе да лист, коме стоји на челу један г. Јован Авакумовић, не би смео овако цинички помињати чак и најузвишеније Факторе у- земљи. Јес, тако неки мисде. Али наше је уверење саским друк^" чије. Ми мислимо на против. Ако икоме приличи да јавно говори о наметљивим слугама и каприциозном газди, то једино може иркличити баш нашим либералима. Та забога, ти људи знају те ствари из личнога искуетва ! Они су то сами лично доживели и преживели. Они ту не говоре по туђој памети и туђем казивању.; они су то искусили на својој рођеној кожи. Јер шта је друго и био цео њин партијски живот, од 1868. год. па на овамо, до вечита смицалица и натезање између „ каирициознога газде " и сервилних и наметљивих слугу" 1!... ..Каирициозни газда у лицу .. Историјскога Мужа " бираоје „сервилне и наметљиве слуге" као гњиле крушке; узимао је кога је хтео, дизао је кога је миловао, бацао је и обарао ко му се није свидео; носле се опет предомишљао и оборене и бачене опет је узимао и на власт подизао, а „сервилне и наметљиве" слуге, све су то примале с ропском покорношћу и не покушавајући да против тога што примете и протестују. Тако је трајало годинама и деценијама. У два маха „капри-

ЦЕ РЕТ1Т ЈОШША!,

год. XVII.

циозни газда" долазио јо за краљеског намесника. а годинама је служио као мипистар иремијер. II за све то време „сервилне" и „наметљиве" слуге либералне играле су „ситниш" пред овим дурновитим* и ћудљивим „газдом". И зар је онда какво чудо. што се тој гомили либералних „јунака" сада на сваком кораку призиру „каприциозне газде" и „сервилне слуге", те их привиђају и онде, где их никад није било, покушавајући да их назру чак и у односима данашње владе према нашем узвишеном Господару. У осталом ствар је сасвим природна! Либерални витези искупљени око „Срп. Заставе", цене људе према својим рођеним ситним душицама и још ситнијим карактерима. Знају какви су сами па тако замишљају и друге. (Јваки божјп створ мери и цени овај свет према својим рођеним подобностима и способноегима; ирема својим рођеним потребама и навикама. Руски сатиричар Некрасов описао је једну свињу, која с презрењем говори о будалама што верују да на свету постоји бајаги и некакво сунце, и који не разумеју чак ни ту најпростију истину, да је свињека каљуга прави рај, и да на земљи нема ничега лепшег ни бољег од добре каљуге. Нешто на то налик као да мисле и наши либерали око „Српске Заставе"!... Толико за данас.

КРУНИСАЊЕ ЕДВАРДА СЕДМОГ Прво пиемо (СВРШЕТАК) Управо све велике госпође послале су јувелирима адиђаре, који се у њиховим кућама од генерације на генерацију наслеђују, умножавају, преиначавају у намештају, али не могу отуђивати, јер припадају Фамилији а не као лична својина оних који ту Фамилију у извесно доба представљају. Послали су те адиђаре јувелирима да се очисте и дотерају

према данашњем укусу. Ириликом свечаности о крунисању енг.аеске ће властелинке носити на себи накит од драгог камења којега се вредност не да у милионима изразити. Дукиница Марлборо има један низ бисера за који је њен муж нлатио два и по милиона динара у злату! Оама та једна красна женица имаће на дан крунисања на себи брилијаната и бисера у вредности бар од пет ако не и од десет милиона динара! У цркви Вестминстерској присуствоваће крунисању око четири еготине властелинака и експерти јувелири, који знају шта ће те жене носити и познају вредност њихова накита, тврде да није ни мало претерано ако се рачуна, да ће вредност драгог камења, које ће се приликом крунисања у оној славној цркви светлуцати, изнети најмање 250 миЖока -дивара! -Други процен.ују то на два пут толико. И сам сам у искушењу да верујем у ону јачу процену кад знам да ће на „крунидбеном империјалном базару", који аристократија организује у корист болница за сиротињу, само једна једита госпођа, лепа Мисис Артур Паџет, изложити у својој продавници накита од драгог камења у вредности од три милиона енгл. лира или 75 милиона динара! Енглези су један доиста велики али и чудноват народ. У политичким и грађанеким слободама они су несумњиво најслободнији народ на свету. У науци, у техници, у индустрији и трговини они су у првом реду с најнапреднијим модерним народима. Њихова је аристократија у својим политичким назорима и веровањима сасвим демократска. Ме^утим нема народа који тако побожно чува старе обичаје и традиције. Деремонијал, по коме ће се Едвард Седми сад на почетку двадесетога века крунисати, у главноме је онај исти по коме се крунисао Вилијам Освојник године 1066-те! Аристократија, и људи и жене, морају да присуетву у руву које је једва

нешто мало модернизирано руво од пре осам стотина година, огрнути у илаштеве од црвене или и љубичасте кадиФе, отпочене хермелинима, са већим или мањим крунама од злата и крмезне кадиФе са зупцима и куглицама, по којима се распознаје које је кога ранга у властелинетву (Дуке или Херцези, Маркези, Ерлови, Виконти, Варони). Узгред да овде напоменем да реч „Дорд" не значи по себи неки ранг у илемићству, него је титула која се свима поменутим властелима даје. Рез оних плаштева, ширина хермелина, дужина повлаке од плашта (шлепа), све је то тачно прописано и од тога се не одступа! Еао и у нашој немањићској Србији тако је и у Енглеској у старо доба свака јавна Функција била наследствена у извесној Фамилији или кући властелинској. На прилику, данас је поводом крунисања краљева главницеремонијар (Еаг1 МагзћаИ) дука од Норфолка, али то само зато што је од осам векова овамо та Функција по наследству припадала дукама од Норфолка! И стога што су све Функције наследствене, било је нужно те је још пре годину дана одређена била велика једна комисија, (СошЧ о!' С1аГт8) од судија, лордова и старинареких стручњака, која је имала за задатак да разматра гражње извесних властелинских Фамилија, да им се ио праву наследства устуие извесне Функције при овом крунисању сада, па да о њима доноси и одлуке. Та је комисија баш пре четрнаест дана довршила свој рад и објавила га путем штампе. Има у томе извештају врло куриозних ствари. Старинске властелинске куће траже не само да и сада врше при крунисању краљевом службу, коју су њихови претци кроз векове вршили, него да им се од стране краља даду онакве награде, какве су њихови претци од сувремених им краљева примали: златан или сребрн пехар, или „награда у новцу"