Male novine

сам био у положају да то могу чинити. Бар ви то знате, ако не знају или неће да знају други. Р1 ја, ко]и толико много полажем на нашу слогу и заједницу, ја вам ето отворено кажем, да су сва та српско-бугарска братимљења празне параде, театралне сцене, које немају никаква реална основа, уикаква изгледа на успех и које реални политичари не смеју узимати ни у какав озбиљан рачун!,.. Мене је изненадила овака одсудност мога старога пријатеља, и ја му приметим. — Дакле тако ви гледате на догађаје ?! — Тако гледам ја, и тако на ове ствари мора гледати свак, ко познаје наше прилике и неће сам себе да обмањује. Једно ми је само зачудо: Како ви Срби не видите, да од целога тога српско-бугарског братакања не може бити ништа озбиљно, нити та ствар заслужује, да се озбиљни људи око ње муче и дангубе. — А због чега ви то тако : мислите ? Из чега то изводите? -— Ја то изводим из свега, што је до сада било и што са да бива; изводим из саме суштине ствари. — А у чему ви гледате суштину те ствари ? — По моме нахођењу, ту су: суштина ствари наши обострани захтеви. А ти еу захтеви та-; ман такви, да међу нама никад не може доћи до добровољна споразума и погодбе. — &ап1?о 'не би моглО доћи до споразума и погодбе ? Шта је то тако страшно, што ми Срби тражимо и на што ви Бугари не бисте могли пристати?!,. — Е, па ево шта је, да чујете. Ви тражите поделу сфера у Маћедонији. Ви хоћете до Вардара, до Струме, а сад ево поменусте чак и до реке Месте и Доспат Планине. То хоћете ви, и то су ваши неодступни захтеви. Међу тим у целој Бугарској нема — нећу рећи ни једне странке, ни једне озбиљније политччке групе, већ чак нема ни једнога јединог иоле угледније политичког радника, који би смео на то пристати

и јавно изаћи с предлогом да се то вама уступи. — А за што не би смео? — Зато што не сме! Зато што би такога човека у Бугарској камењем затрпали, у ко маде би га растргли, жива би га спалили и пепео му развејали ! — Зар баш тако? — Баш тако, г. Тодоровићу, и то вам кажем ја главом !... Док сам ја замишљен застао, обрћући у памети ова уверавања бугарскога пријатеља, он опет узе реч и настави живо: — Ви Срби сматрате разграничење сфера у Маћедонији као неизоставну погодбу. свију других ваших захтева и заустављате се на Вардару, као на крајњој међи.^до које би могло ићи ваше попуштање. Ја га пресекох : - То не ! До каквога црног Вардара?! Зар да вам оставимо класичне српске ■ земље, Олче иоље, Шшииље,, Поречје Ст -умице , Дорјан, (Јерез и толика друга историјска места српска?! Не Вардар, већ у крајњој линији Струма би могла бити последња међа, до које би ми Срби могли попуштати. — Добро, добро, Вардар, Струма, то је за овај пример; овде сасвим свеједно. Ја сам хтео да вам кажем само то: не Струма. не Вардар, већ кад би ви Срби пристали да се задовољите самим Охридом и пограничним местима Дебром, Гости варом, Тетовом и Штипљем, а ове оста.чо дн г оставт^е нама: Бугарима, чак ни на то не би вам смео пристати ни један, ама апсолутно ни један угледнији бугарски политичар ! О томе треба да будете уверени једном за свагда и да ту ствар просто више и не потежете. Тако стоји у истини и ко год вам друкчије каже — лаже вас ! — То би значило да од нашега српско-бугарског братства не може бити никад ништа приметим ја. На тој основици н не може бити ништа. А на каквој би основици могло? Јамачно на основици, да вам дамо целу Маћедонију!

— Јес, јес! Целу Маћедонију! Дати је већ не можете, јер није ваша, али да дигнете руке од ње и да се одрекнете свију претенсија на Маћедонију —- рече мој сабеседник одсудно. — То Бугари никад неће дочекати приметим ја мало оштрнје. Мој пријатељ слеже раменима: — То и ја знам. Заго и велим да од српско-бугарског братства не може бити апсолутно ништа. У го име може бити братимљења на гозбама, може бити узајамних посета, банкета, провођења, али озбиљна политичка рада и успеха ту бити не може! То је моје непоколебљиво уверење, и то и вама отворено кажем, С тим треба једном бити начисто. Баш у интересу што искренијих српско-бугар ских односа потребно ]е да и ви Срба упамтите једном ову истину, и да се отресете те заблуде и тих празних снова о српско-бугарском братству. Тако је мој пријатељ завршио свој говор. Ја сам му био искрено благодаран за оваку поштену отвореност.

Из Народа Похватани злиновцм. Из Шапца нам пишу: Извештени сте да је хајдук Стеван Борковић рањен и ухваћен и да је донет у шабачку болницу на лечење. Хајдук Борковић је излечен потпуно и сада се налази у притвору и окову шабачког начелства. Истрагу води г Бошко Новаковић началник ср. п.тамнавског саписаром г. Петаковићем. Он у опште признаје сва зла што |их је у своме дивљаштву починио као што издаје и јатаке, међу којима има, на жалост, и виђених људи. За време Борковићева хајдуковања извршено је у срезовима: поцерском, посаво-тамнавском и посавском до шездесет кажњивих дела и сва та дела товарена су "на леђа хајдуку Стевану, јер кога год су зликовци нападали, представљали су се и радили под фирмом „Стевана Борковића". Данас пак, када је Борковић ухваћен, види.се и утврђено је да је он у хајдуковању учинио четрдесет разних кажњивих дела. Остала дела на име хајдука Стевана чинили су

Илија Радовановић циганин из Зпечке, један врло опасан зликовац, који је три пута судовима осуђиван за најопаснија дела. Илија је пре 7 до 8 месеци обио хапсану среску у Обреновцу па утекао у с.рез мачвански, где га је ухватио ноћу 4 децембра пр. год. г. Васа Араницки, писар сре&а поцерског, у Слепчевићу а у кући Станка Митровића ондашњег. Овај зликовац толикоје био препреден да је увек, кад год је била потера, свог друга везивао и терао пред собом везана под изговором да га спроводи власти ! Даље: Марко Јоиановић, циганин из ЗаблаИа г опет стари робијаш и врло опасан зликовац. Саучесници су им били: Марко Маркошћ циганин из Накучана, Илија МилтојевиК и Драги% из Заблаћа. Ови зликовци су извршили четрдесет разбојништапа. Своје жртве немилице су тукли, мучили и пуцали на њах из раволвера. Њихова су дела и начин извршења много грознија од дела Хајдука Стевана. Методичним вођењем истраге начелника ср. поцерског г. Андре Стојићевића и вредног му писара г. Араницког, који је зликовца Илију у другом срезу нашао и ухватио, зликовци су признали четрнаест разбојништава и сада се сви налазе у притвору и тешком окову код начелника поменутог среза, само није окован Драгић, који је малолетан. Илија је пре неколико дана покушао да разбије окове, али је одмах ухваћен и ми смо мишљења да би требало пој&чати стражу код ових зликоваца тим пре, што је поцерска хапсана проста соба, од врло слабога материјала па бојати се да овај опасни зликовац не умакне. К. Гослодлнз Урвдничз. У броју 353, од 23 Децембра пр год. ваиг г листа, ви сте отштампали једну изјаву јавне благодарности Горче Паруновића предузимача, и честита грађанима из Власотинаца, коју је гјј Милану Ц. Раденковићу, писару и депозитару среза лесковачког изјавио што му је овај признаницу од 6.000 дин., заборављену код овога вратио, и ако је за ову свих 6.000. дин. могао из касе узети ; пошто је предузимач Горче имао као зарађених за зидање зграде, за среске канцеларије, и више од ове суме од среза примати. Знајући за овај истинити догађај,

П0ДЛИСТАК

/Бубав жш уметкост од Ханза Базетова (3) По свршетку преставе брзо се преобуче и похита своме мужу. У хотелу јој јавише да је господин гроф отпутовао а госпођи грофици оставио једно писмо. Писмо је садржавало само неколико редака. Он се праштао од ње за сав век - једину жељу, коју је имао није му испунила, — пошто је љубав према позоришту већа него према њему. Он јој је казивао, како услед тога пати — али ни то више не помаже. Он јој је желео да буде срећна. Једина мол-

ба била је, да никад више не покуша видети га. Нашто стару рану позлеђивати ? То је био тежак час. Онаје седела као утучена, склопљених руку. Њене су усне дрхтале, да плаче није могла. Зар никад више да не види човека, кога је љубила, кога је бескрајно љубила. Она отпоче старо, јурила је с позорнице на позорницу не би ли га заборавила, али узалуд. Из Граца је покушала да му се приближи, али јој саопштише, да је отпутовао у Каиро. Тако га опет не виде —< тек данас, он је седео сасвим близу позорнице, слушајући њену песму, којом је заспале осећаје умела будити. Њена љубав стајала је поново пред њом, и она сад осети да више воли љубав него уметност.

Он ју је видео — да ли је и он патио као и она, или је ту седео као и остали. Она је само њега гледала, она је осећала, да јој је игра вечерас као у оковима. Али њена песма, то је осећала, никад не бејаше тако дубока, тако искрена, тако осетљива као данас. Да ли је он још мислио о љубави ? Да, тако је морало бити ; јер иначе не би могао тако мирно да седи — већ би појурио њој. Она се удари руком по лицу, и поче плакати; инспектор је пробуди из мисли. Уморна, она се довуче до своје цвећем и венцем окићене гардеробе, где дозволи механично да је преобуку. При силажењу низ степенице морала се чврсто држатЈ! за ограду. Код њених кола ста-

јаше једна тамна прилика, која отвори врата. , Њено срце бурно поче ударати, она и не знаЈући како, полете на његове груди. »Алфреде, Алфреде, јеси ли ми опростио !" „Терезијо !" Он је привуче себи, људи који се беху око кола сакупили, да чувену певачицу још једном виде, повукоше се назад. „Терезијо — твоја уметност ме је очарала — припадај њој, али припадај и мени. 1,1 „Не — не — мили мој ! Уметност пада пред љубављу. Ја сам то осетила за време, док сам од тебе била раздвојена. Жена треба само за мужа да живи, а тако ћу од сад и чинити." Он је повуче јаче к себи и пољуби је тихо. Затим седоше у кола.