Male novine

вриспе Ц€еши Данас је пуних осамдесет и осам (88) година од онога знаменитога дана, када је Милош Велики поносно истакао свету заставу Таковску и пред саку пљеним народом узвикнуо велике историске речи : „Ево мене — рат Турцима"!-. Непобедну заставу Таковску достојно су прихватили велики потомди великога претка. Данас је та застава у младој али чврстој и поузданој руци Њ. В. Краља Александра I., и цело Српство с поуздањем упире данас погледе своје на висину Престола српскога, где се та застава вије. Под том богоданом заставом зачађена је васкрсла Србија; под њом је мудром управом великих Обреновића, а снагом и напором јуначкога народа српског, од београдског пашалука поступно створена млада и снажна Краљевина Србија, која је данас узданица целога Српства и велики Месија, одређен самим Провиђењем, да изврши велико и свето дело ослобођења и уједињења целога народа српског. Свесан те велике дужности и богодане мисије Своје, Њ В. Краљ Србије, Александар I, прегао је душом и срцем, да ту свету заставу народну одржи на достојној висини, а сви родољубиви Срби с вером и поуздањем стоје данас искупљенн око свога младог Господара. Па ипак за то, овогодишње Цвети српске родољуби дочекују с бригом и зебњом. Јер и ако је за ових 88 минулих година преко главе српског народа прехујала многа тешка и голема опасност, ипак се с поузданошћу може рећи, да можда још ни једне Цвети нису дочекиване у судбоноснијим данима за све Српство, но што су данашњи дани у којима дочекујемо данашње Цвети. У животу Турске, у развитку балканскога питања дошло се до ступња, који као да је посдедњи, иза кога има доћи ко-

ПОДЛИСТАК

Једж> ЈСророчанетззо (историски роман из српске прошлости) књига И. (64) 17. „Владалац путује — Снупштига двјствује"! Стевча одмах нареди попечитељу просвете и дрквених дела, да митрополитову оставку прими, а вршење митрополитске дужности повери младом шабачком епископу Мијајлу, кога је народ волео, а свештенство га поштовало и имало је вере у њега. Овоме младом владици било је тада тек 33 године. Више образовање добио је у Кијевској духовној академији, која му је дала диплому за магистра

рени преображај и дубока измена целога политичког стања на Балканском полуострву. Судбина балканских народа долази на дневни ред. и како сада буде решена, тако ће после кроз векове остати. По себи се разуме, да ту у првом реду долази у питање и судбина народа српског, који је тако много урадио ј и жртвовао за слободу Балкан: скога полуострва и свих балканских народа, а коме данас тако мало признају те велике заслуге његове. Српски народ пролио је море крви за велику идеју човечности и слободе, и својим костима подигао читаве бедеме, иза којих је после поступно поникла слобода Грка, Румуна и Бугара, а нарочито ових последњих. Па ипак за то српски народ стоји данас као сиротно пасторче на Балканском полуострву, коменишта не признају и чија најсветија права тлаче и поричу. Шта више, душманима нашим чак је зазорно и наше мирно унутрашње развијање, те ево покушавају свим путевима и срествима да изазову унутрашње нереде у Србији и да преко наших домаћих политичких слепаца и букача компромитују и омаловаже међународни углед и значај Србије. То је очевидно за све политичаре 7 који будним оком гледају на данашње догађаје. За то је дужност свих родољубивих Срба, да данас више но икада у густим радовима ч.адсто и поуздано стану око носиоца свете заставе Таковске и да с преданошћу послуже великим интересима српске Отаџбине и Краљевскога Престола српског. У го име ми кличемо из пуних груди: Да живи Његово Величанство Краљ Александар I.! Да Живи ГБено Величанство Краљица Драга! Да живи српски народ !

бкршени факаг Под овим насловом донеле су С. Петердургскија Вједомости богословских наука, а монашки чин примио је у Кијево печорској лаври 1853. год. По повратку у Србију био је неко време професор догматике и омилитике у Београдској семинарији а 14. Октобра 1854. био је постављен за владику шабачког. Сутра дан, на Св. Саву, у митрополитској капели већ није више служио службу божју митрополит Петар, но епископ Мијајло. Овај свечани дан обележен је још и тиме, што је тога дана књажевски намесник Стевча у име књаза потврдио и потписао нови закон о скупштини онако, како га је изменила и дотерала сама Скупштина. Тако је с политичке позорнице у Србији сишао митрополит Пе-

на уводном месту чланак од Т. М. К., који у том листу често гшше бугарофилске чланке. Тај чланак је од интереса и за наше читаоце, те га за то овде и доносимо. Он гласи: До носледњих дана јавно мишљење, како у нас тако и у опште у Јеврони, није могло бити на чисто у каком се стању налазе ствари у Маћедонији. Да ли су се тамо имале очекивати ситни нереди или општи народни устанак, — то је нитање остајало отворено, и ако су обавештенији људи прорицали устанак, па чак одређивали да ће у марту почети нереди. Извештај нашег ђенералног консула у Солуну, који је несумњиво блиско познат са садашњим стањем ствари, не оставља никакву сумњу о томе, шта нам спремају најближи дани. Тај је извештај безусловно најкарактеристичнији од свију, који су за последњу половину године стигли о стању ствари у Маћедонији; он тако рељефно црта стање, да даље не може бити никакве сумње: »У целом округу нема ни једног села, где се не би угнездила чета устаника, који међу Хришћанима налазе од чести принудне, од чести добровољне прикриваче." Ова фраза нашега ђенералног консула у службеном и веома одговорном извештају одједном диже тајанствену завесу, која је до сада од наших очију скривала право стање ствари. Више нема питања о томе шта се дешава у Маћедонији, но о■ стаје само питање шта ће бити ! даље? • Ономе који није посвећен у тајну последњих преговора међу ; државама, врло је тешко одговорити на то питање, ако се ' придржава само познатих нам догађаја и општег политичког положаја, — али сеједноможе несумњиво утврдити а то је: општи је нокољ настао и неће ; престати дотле, док Јевропа не напусти гледиште хуманих идеја и не пређе на реалнију ,истину. тар — првосвештеник, који је близу 30 година стајао на челу српске цркве и управљао пословима њеним, а његово место заузео је млади епископ Мијајло, коме је судбина такође била наменила дугу и бурну службу у младој отаџбини његовој. * * * Митрополит Петар је уклоњен, али то је тек био почетак у уклањању људи Карођорђевићевих. За митрополитом Петром имали су да дођу други, који су били истакнути својим ранијим радом и угледом. Око тога било је лома и крша већ и у народној Скупштини, где је на видик избила тежња, се сви истакнутији противници династије Обреновића, најстроже узму на испит и одговор за ранија недела своја.

Ми смо безусловно уверени да Турска сад неће успети с делом умирења, које јој је препоручила Јевропа, и да су потребна јача срества па да се постигне циљ. Шта у самој ствари и може учинити несрећна Турска, која се нашла између две ватре: с једне стране Хришћани, а с друге Арбанаси с њиним захтекима. Задовољити или, боље, умирити и једне и друге Турска може само помоћу бајонета. Али смо ми често изно сили мишљење, да је то срество дејствовало против Хришћана па и то не увек, а против правоверних Арбанаса оно је сасвим незгодно и безусловно ће изневерити у најодлучнијем тренутку. Чини нам се да стојимо у очи избора једнога од двају срестава јевропске дипломатије: или шиљање комесара или војна окупација. Треће срество ми за сада не видимо. Све остало само су палијативе, које су подобне да још више распале страсти у маћедонском становништву и турској војсци. Ако би се у даном тренутку Турска и могла оптужити да не жели извршити реформе, за нас је важнија од тога немогућност да она чак и кад би то потпуно желела, оствари захтеве Јевропе без стране помоћи. Чини нам се да је само дипломатски притисак на Порту недовољан: осим тога он је у стању само да коначно раздражи Турску, без и-..^. какве наде да се постигне ма какав ресултат... Сувише велики притисак може само изазвати жељу у Порте да уједини све правоверне, а то ће је одмах довести до измирења с Арбанасима. Сувише су јасне последице, које би од такога обрта настале за хришћане Маћедоније, да би о њима требало говорити. Свакојако нас још само неколико дана деле од нових догађаја, које је немогуће још сад предвидети, али којих се ваља бојати. јер се не може предвидети шта ће крвава бура захва< тити и где ће се задржати.

Знајући то, неки од угледнијих Карађорђеваца похитали су да сами даду оставку и да не чекају да их други силом тера са тих положаја. Тако, одмах сутра дан по Св. Сави, у књажевски двор јави се председник државног Савета, чувени Тома Вучић Перишић, човек који је у догађијима за двајестак последњих година играо највиднију улогу и био душа ономе покрету, који је 1839. год. чак и само кнеза Милоша из Србије отерао. Вучић је у то доба још био велики и страшан човек, премда су већ и пријатељи његови јасно увиђали и осећали, како његов углед и значај таји и топи се као груда снега. (Наставиће се.)