Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

- 86

Ако је у општини — први је био Петровић. Ако је за опште ствари — ту је он. Ни један важнији посао, не започиње се пре његовога знања. Сваки га питао за савет.

Па и књиге је помагао. Ни половина књижевника. неби могла издати своје књиге, да није било њега. Обично је половину трошкова примао он сам на се.... А што је пазио на сиромашне ђаке.... Није био један сиротан ђак, који је у њега новаца позајмио, па му их никада не вратио. Али он томе није ништа замерао.

Ко помаже школу и књигу — тај чини највеће добро своме народу, говорио је често Петровић.

Ако хоће да се подижу какви сиротински Фондови, ако се састављају одбори, то за ову то за ону племениту цел, никада не почињу без њега.

— Је ли уписан Џетровићг — запиткиваху обично.

„= Није још.

— Е онда нећемо ни ми. Понудите прво њега,

Еле, Јован Петровић био је поштен и признат човек у целој вароши.

Са тога се није чудити, што је глас о његовом убијству потресао сво становништво варошко. По улицама, по каванама, по дућанима, свуда, говораху само о њему.

— Шта» Убијен Петровић 2

— Ја људи да грдне несреће, додаваше други.

— Штета за таквог човека, вајкаше се трећи.

— Ама по богу браћо, како да се то догоди

— Е каког Јутрос нађоше и њега и жену убијене.