Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

— Куда ћемо, видиш, даље по овоме блату. Уморни смо. Тек рекоемо: хајдмо код нашег чича Ставре.... А2

— Ако, ако, џанум. Останите. Ево полегајте код мене. Овде ја спавам.

И чича Ставра подстакну догорели пањ у великој плеканој пећи. За тим изађе на поље, да донесе дрва.

— Баш како треба — рече први путник.

— Нема никога — рече други.

— Сам нам ђаво помаже — одговори трећи.

— Чим се вечера, одмах на посао — понови први.

Наши читаоци ваљда су се већ сетили. Ови путници не бејаху ни који други, до познати нам гости у каваници код „Медведа“.

Ставра се врати из авлије, носећи на рукама по велико бреме исечених дрва и баци их у крај пећи.

За тим уђе у келнерај. Отвори једно орманче, које је онде, у ћошку, стајало и извади из њега: комад сланине, узе оканик леба, понесе и мету све то на сто, за који већ беху гости поседали. По том се врати у келнерај, наточи, те однесе и мету опет на сто, пред госте, три полића љуте ракије... . Када би све готово, он онда гурну неколико цепаница у пећ, па седе крај ње, да се греје....

— Па како ви иде радња — запитаће Ставра, грејући се крај пећи.

— Бога ми слабо, чича Ставра.

— Ама, одавна ли радите шпекулацију 2

— Од скора.

— А шта сте пре радили7

— Пиљарлук по вароши; тако препазаривали по мало; знаш мали капитал, нека стотина гроша,