Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

59

— Заштог Којешта! Та зато, да бих ја могао радити мој посао....

У том се Ставра указа на врата, тарући руке од зиме:

— Уха, ала је на пољу хладно.

— Хајд да спавамо, већ је доцне ноћ — рече Петар. Ја мислим, да се поређамо сви овде, око пећи... — Па тако, добро је — одговори Ставра.

Казак изађе одмах у авлију, бајаги својим послом,

С једне и друге стране пећи налазаху се механске клупе.

Но оној клупи с леве стране опружи се Ставра, метув један масан јастук за подглавље и упре ногама уз келнерај, а одмах до његове главе леже Петар, опружив ноге према прозору. Баш глава до главе. С десне пак стране пећи, на оној другој клупи, преко пута, опружи се Арсен, којем сада беше на погледу и Ставра и Петар.

Ставра пре него је легао, прекрети се и помоли Богу, затим заврну малчице Фитиљ у лампи, која висаше о једној таванској гредици више њих. Бледа, палу'тавна светлост падаше по механи, а суха дрва пуцкаху у зажареној пећи.

Чим легоше, мало постоја, па се она двојица притајате као да епавају. Али Ставра окрену се два три пута, па збиља заспа,

Мало за тим, Петар диже полако главу, наже се над Ставром, ослушкиваше, да ли дојиста спава, па онда махну главом Арсену.... Овај се диже с клупе, отвори полагано врата, и изађе, све на претима, у

авлију.... Тамо звизну.... На тај глас приђе му Казак.