Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

66

— Нико. — Како никог __—- Јест, џанум, били неки пиљари. Синоћ доц-

кан дошли из село. Вечерали и мало преспавали, па сабајле отишли.

Знаш ли, који су то билиг

— Пиљари. Коже пазаре.

Чиновник се насмеја.

— Право велиш Ставра. Јели: коже пазаре 7... Ха, ха... ха... Захвали се Богу, када је ноћас твоја кожа остала на миру.

— Нека Бог зна — рече Ставра. — А колико их је било2 — Тројица.

— Куд одоше — На друм.

— То није истина.... Баш ми утекоше испред носа — рече у себи чиновник, и упита по том гласно:

— Ама знаш ли, Ставра куд одоше 2

— На друм, господине.

— То није истина. Зар ниси видио, када су одлазили, на коју су се страну упутили 2

— Не знам, господине, тако ми они казаше. Ја мислим, одоше покрај механе на више.

— Одоше ли давно 2

— Мало пре.

— А да ли иђаху брзог

— Бога ми брзо, господине. На један пут узеше торбе, платише и одоше.

Чиновник се опрости са Ставроми праћен жандарима, замаче улицом, покрај механе.

Ставра остаде са сељацима у механи, кретећи се и чудећи се свему овом.