Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

67

Ове исте ноћи, тако на један сахат пред свануће, у оној црвеној собици, код „Медведа“, сеђаху познати нам гости за оним истим округлим столом... Пред њима стајаху чаше пуне ракије.... У собици је било мрачно.... На зиду је висила упаљена лампа, али светлост њена беше слаба: једва да се могаше кроз ову таму прозирати:..,

Гости сеђаху и пијаху. Али овога пута не беху онако весели. Изгледаху нешто суморни.... По кад када би неколико речи тихо прозборили, па би онда ућутали и дремали....

— До ђавола: Баш нам не иде посао — рећи ће Казак — Ето и ноћас не могосмо ништа учинити. Ја сам знао да ћемо тако проћи, јер сте се вас двојица, одмах у почетку, млого заносили.... Шта је требало онолико чекатиг... Зар нисте могли одмах свршити 2

— Е не иде то тако — одговори Петар — пре свега сам морао чекати, да Ставра заспи. За цело, ниси могао тражити, да се са будним човеком хрвем.... Чекао сам, дакле, док је заспао, а после, када сам баш био наумио да га закољем, ударише на врата сељаци.~ .. Да сам ја знао, да ће они тако рано доћи, свршио би јамоје са механџијом одмах, док још није заспао, па што буде с нама....

— Боље би било, да си тако радио — додаде Казак нето сада да гладујемо. Знаш — новаца нестало. Треба нам јести.... Истина, Анушка даје та вересију, али, је си ли приметио — и она се већ мршти. ... Па онда, да изађемо дању, куд год на посао, не емемо. Полиција нас вреба непрестанце....

— Све једно. Што није било ноћас — прихвати Петар — биће идуће ноћи. Новаца морамо

5“