Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

91

јаким основима теретио их; а сада, после овако јасног признања, о кривици ових лица више не може бити сумње.... Држим, да су господа поротници о томе потпуно убеђени.... Него опет молим: нека се питају Казак и Петар, шта веле они на тог...

— Та шта ћемо да велимо! — одговори Петар. Арсен је луд човек.... Он не зна шта говори.... какво убијство !.... Каква пљачка !... Кога емо ми опљачкали и убили2,.. Ако он за се признаје дуг, нека га и плаћа.... Ја за то нећу да знам.... Шта ме се тичу његове лажиг... Он себе најбоље зна. А после, можда је наговорен, само да нас обеди.... Он се позива на Анушку,... Па то и ја хоћу... Нека се зове Анушка, па ће она све казати.... Види ћете онда, да сам ја невин. Овако не вреди бранити се, када ми се не верује... Председник: Шта велиш, ти Казаче, на говор Арсенијев 2

— Ко ће упамтити све, шта је он ту наговорио.... Не знам ја ништа. Право вели Петар: шта нас се тичу његове лажи. Ја, бога ми, нећу да му будем ортак.... Несретник, зар не зна, да са оваких речи пада човеку глава с рамена.... Најпосле, његова је глава ту, па нек чини са њоме што хође, али ја, бога ми, мислим још да живим... Дакле, у кратко да вам кажем: ја ни сам ни кога убио, па шта ћете више.

Председник: Е лепо!.. Сад ће господа браниоци одпочети своје одбране... Петре и Казаче! ви обојица имате, по вашој жељи, једнога браниоца; а тебе, Арсене, браниће опет други браниоц.... Јесте ли задовољни 2...

— Јесмо — одговори Петар...

— Мени је све једно — додаде Арсен...