Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

107

да чекамо2“..... „Немамо — време је,“ одговорих полуглаено.

Сва три осуђеника кренуше се мирно, праћени званичним спроводом и грдном руљом светине, која се је дерала и радовала, као да полази на весеље.

Дошав изван вароши, на место погубљења, поређаше осуђенике једног до другог. Сва тројица беху јако клонули, али подизаху чешће главу и изгледаху тамо у даљину, пут вароши..... Петар као за се очајно додаде: „Нема нам милости...“ Прочитах им, по правилу, пресуде свију судова. Свећеник сврши своју молитву. Арсен приђе те целива крст у свећеничкој руци; а Петар се, можда први пут у свом животу, прекрсти.,... Ја се измакох са свећеником...... Осуђеницима везаше очи... На дати знак запуцаше пушке и тачно у Т сахата падоше сва три осуђеника.

Правда би задовољена.

Не мило ме је дирнуо један случај, који се је овом приликом на самоме месту погублења десио (тако завршује своју белешку чиновник полицијски). Тек што, после извршене пресуде, наумих , да се вратим у варош, када ми, на један мах, дотрча на жалбу један касанин, па ми се тужаше на некаквог колачарског момка, да му је баш у оном моменту, када су пушке запуцале, и када се је он подигао на прете да боље види, како ће осуђеници пасти, турио руку за појас и одатле му извукао кесу с новцима.

Одмах наредих, да се онај колачар тражи. Не постоја млого, па га жандарми нађоше и доведоше, Ја га претресох, и доиста у постави од његова капута нађох — касапинову кесу е новцима......

вета