Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

106

се нагледају света и надишу ваздуха. Па онда молећи погледаху све нас наоколо, као да нам хтедијаху рећи: „Та пуштите нас још да живимо, видите,, како је красан овај свет......“ Олучајно кљоцну мало јаче ороз на пушци једног жандарма, који је онде стражарио, а сва три осуђеника, у највећем страху, окренуше се и погледаше тамо.

Када се хтедох удалити, они ме мољаху, да их не оставим саме, и да не хитам са извршењем пре: суде.... О како је мио живот човеку. И ономе, који је у највећим боловима на самрти, не иде лако растати се са овим светом и животом, а како ли је

· то тек здравом, свесном човеку, који рођеним очима гледа припреме за своју емрт, и без помоћи ишчекује онај последњи, страховити час.....

Одређени час погубљења долазаше еве ближе, али у толико више сакупљаше се и светина, на пољу, пред полицијеким здањем,..... Вика народа, који беше у нестрпљењу, што се толико оклева, постајаше све већа , тако, да је најзад допрла и до самих апсана.

Арсен, чувши ту вику, насмехну се:, Видите, рече ми, да је право имао мој бранилац, када је оно казао, да народ хоће забаве у нашој крви. Збиља, господине, покорно вас молим, реците моме бранпоцу, да му се ево на последњем часу, захваљујем на оном топлом заузимању за ме. Племенит човек, добра срца. Ја немам откуда труд да му платим, али Бог ће му платити,.,...“

У заказани час јави се свећеник са одређеним општинарима. да њима дође један вод жандармерије... Опколише осуђенике..... Када Арсен то све угледа, стресе се, ноге му заклецаше и седе. „Зар већ да полазимо — упита ме тихим гласом — немамо никог