Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

нит, дијаманат, злато, у којој живе допста, али како 2

Један лист створила је ватра, други вода — море и потоп, трећи постаде хемијским дејством; али она снага, која је избацила и протиснула гранит кроз пукотине земљиње коре као дрхтаве пихтије, каза: — „не питај за моје име! ја сам бог!“

Гранит је празан — чист лист; он не казује ништа. „Бесконачност“ сав је његов одговор, кад га испитујеш. За њим је књига закључана.

Вулканска Формација већ говори. Она ти казује, да је земља живела, ал да на њој није ничега још живога било. И она сама живи бурним животом, животом у коме никоје биће нема удела. Она је издржала велике окршаје! са ватром, с ваздухом, са сопственим обртањем и са привлачном снагом месечевом.

Поједини листови наслаганих тавана у рудокопима (мајданима) почињу да причају тавне басне о прошлим периодама. У овим вечним листовима, у окамењеним остацима, лежи свет животиња и биљака минулих времена, а пред очи испитачу излазе оне у дугим веригама живе.

У првоме слоју нема ни једне још биљке, осем воге (Меетртав, Ајга), папрата, коњског репа (коситера), маховине, које ни једна животиња не једе, криптогама (тајноцветке — Шулек), и, најниже врсте животиња, пужева, и шкољака у небројеној количини.

вишим слојевима силурске Формације (најневији, горњи слој, примордијалног века;