Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

25

леђа, покривен је са густом гривом, која се таласа с обеју страна. Она даје целом овом диву страшан, узвишен карактер. Измеђ' ове густе кудраве гриве седе, као стални дворјани, беле чапље (5 Пђегтећег, Атдеа Саглећа), које су гониле са Његовог Величанства досадне инсекте. Пут, што га је мамутни вод прокрчио, води ка потоку са слатком водом, који се са пустаре улива у језеро. Обично овамо долазе ноћу колоси пра-света. Напред иде вођ а за њим на узаном убијеном путу следују још њих двајест-четворица. Чим махеродус, опроштен тврдоглавог загрљаја свога противника, згледа пред собом свога страховитога владара, спопаде га, голицан глађу и нагоњен слепим беснилом због претрпљених шамара. Хоће његову крв да пије. Хоће за нанешени му бол од мањег једног створа, да се освети, највеће му, најомразније му. Прибра сву своју снагу, напреже што више може своје челичне жиле, позалети се, те да скочи на главу грдосији, која је озбиљно гледала. Мамут подиже мирно, и без узбуђења, своје рило пред налетившег на њ разјареног звера, и у магновењу, када му је овај у бесном скоку полетио на главу, обави му брзо, као муња рило око тела и љосну га преда се на земљу. И по том стави своју грдну ножурду на главу онесвеслог дивљег звера. Један тренутак подржа је непокретну. Онда нагази њоме са свом снагом и откорача даље. Више не осврте ни главе. „Био си, и више ниси!“ — Разлу-