Markov manastir

орнаментима, данас сасвим избрисаним, изједеним, а други је додат. Покривена је мраморним, танким плочама, | Четири свећњака од белог мрамора, јако тешка и стабилна, два испред олтара, два у припрати и данас се употребљавају. Мало се разликују по форми, но исте су замисли. Данас су обојени масном бојом, но профили су се одржали до данас какви су били. Мраморна крстионица, купа на постаменту од мрамора и данас служи чему је намењена, а стоји у дозиданој крстионици.

Уза саму цркву дозидана су два прилепка, од чврстог материјала и прилично стручно, но без интереса по грађевину. Једно је крстионица, старо здање, вероватно [ош из првих година постајања манастира. Покривена је полуобличастим сводом у који продире од зида до средине једна линета. Интересантно је ређање опека са једним крстом над њеним великим прозором. Зидање је од старинских опека 4/19/42 ст. Друго је трем, дозидан за време Хамзи Паше Скопљанского), око 1830 године. Зидан је од тесаног камена, но, цела је ова грађевина врло хрђаво пласирана са тако исто хрђавом концепцијом, да јако женира фасаду цркве, те је, као што рекосмо без интереса.

(0 КЕ Трапезарија. Сл. 24. Крст на дападном У непосредној близини цркве Св. Димитрија, у самом забату припрате. кругу манастирском налази се Трапезарија, стара грађе-

вина, на сваки начин из доба цркве Св. Димитрија. (Сл. 28). У основи, Трапезарија је једна велика и пространа сала, оријентисана својом осовином и абсидом у правцу север-југ. Због абсиде, могли бисмо је назвати и једнобродном базиликом. Грађевина је подељена у две етаже: трапезарију и подрум. Подрум је преграђен на два дела зидом дебелим око 60 ст. Његов патос налази се нешто мало ниже него садашњи терен. Кујне у подруму нису могле бити, јер се не налази ни димњака ни трагова од огњишта, а прозори су јако малени, док су врата шира него обично — за проношење буради. Међуспратна конструкција између подрума и трапезарије је од дебелих храстових греда које стоје на таквим истим квадратним ступцима. Преко конструкције приковане су дебеле храстове и букове даске које носе дебели слој земље, а овај, вероватно какав патос од опека или камених плоча. Данас овог патоса нема, али је добар део међуспратне конструкције као и дрвених стубаца остао у првобитном стању — и ако је грађевина горела пре од прилике 100 година.

Приликом тог пожара изгорела је и кровна конструкција.

Доцније је монтирана друга, но свакако ниже од првобитне. Таваница, према остатцима којима располажемо, није била масивна — пресведена, већ дрвена. Сл. 28. показује покушај за њену рестаурацију. Рупе од греда којима је избушен зид више гредице што иде у подужном правцу, нешто ниже од завршца свода абсиде, морале су бити лежишта косника од везача кровне конструкције или од трансверзалних гредица, које су је везивале с венчаницом на коју су налегали рогови. Таваница би се према томе морала повијати по косницама и кљештима.

Слика 25. Камени под.

6) Г, Макарије Стевковић игуман Марковог Манастира саопштио је ову анегдоту о постанку трема:

„У лето 1830 године, Хамзи Паша Скопљан ки био је на летовању у Салакову више Манастира. Пролазећи, опази олово на цркви па помисли, како ово олово, тако потребно држави Турској, лежи овде неискоришћено. Дође му с тога намисаб, да скине олово с цркве и да га замени ћерамидом, што ће наредити да се учини касније, кад се у Скопље врати. Спавајући под шатором у планини, добије једне ноћи, у полусну, визију, како се један чудни војник с голим ножем наднео над њим да га закоље. Он се тргне иза сна и одмах позове своје стражаре, да их упита какав је то војник био. Стражари му одговоре да су они били будни све време, али да није ту долазио никакав страни војник. Сутрадан, паша позове к себи Хаџи — Трајка, Србина из Скопља, који му је у пратњи био, па га упита, шта. би ово могло да значи. Овај му исприча да је раније неки бег био наумио да цркву Св. Димитрија претвори у џамију, ба баш кад је изишао с мајсторима да у шуми насече дрва: за: преправку, спотакне му се коњ и падне тако несрећно, да су и он и коњ остали на месту мртви. (Он му стога наговести: своју бојазан, како би тај војник могао бити баш сајбија — патрон Манастира. Св. Димитрије, који пашу опомиње, ако је случајно наумио да му штогод на жао учини; Паша се сети своје намере да је хтео скинути олово с цркве, уплаши се и упита Хаџи-Трајка, да ли би могао видети гдегод насликаног тог патрона цркве. (Овај га одведе у цркву и покаже му лик Св. Димитрија, у коме паша одмах познаде баш оног војника, Да искупи своју грешну намисао, паша одлучи да од тога доба даје годишње по сто ока зејтина за кандила, двапут више него што је било потребно, и по савету Хаџи Трајка одлучи још да: дозида нови придвор — трем цркви на место старог, већ дотрајалог.

Камен за зидање трема довожен је из села Макреша у близини Куманова“.