Markov manastir

75

одељење игуманово и одељење за госте, имамо у висини сокла. око целе трапезарије орнаменат тањира у разним бојама. На црвеним, зеленим и жутим правокутницима, који се периодично понављају соклом на белом пољу, имамо по три тањира, чији су

Слика 90. Орнаменат у трапезарији (Акварел г. С. Страле).

рубови, ободи разно орнаментисани. На белом пољу покрај ових правокутника имамо црне крстиће. Горе и доле соклом иде црвена бордира. Тањири имају 46 ст у дијаметру, и сваки је друкчије орнаментисан (слика 89., 90).

Крај.

Краљ Вукашин и краљ Марко изразише своју побожност, љубав и благодарност према Господу Исусу Христу и тежњу за вечношћу, у камену, бронзи и на фрескама. Њихове краљевине давно су пале, они и њихови расејаше се по свету и поумираше незнано. Остале су само камене цркве њихове у дивљој природи и хладни камени зидови ових цркава закривају у тишини и миру топлу веру ктитора.

Овде у Маркову Манастиру су слике Мрњавчевића, и, можда, остале српске господе. Свесни трошности земаљског царства и краљевства побожно прилазе и моле се Небесном Цару, Цару над царевима, Христу Богу: „Помени нас Господе у царству своме“. И када се служи света литургија, заструји крв испод њихових лица и на рукама, засја се њихов поглед, а њихови дуси полете са свију сграна света из незнаних гробова тамо где хучи Маркова Река и где шуме јабланови под дахом ветра, и спајају се у Маркову Манастиру са својим ликовима... и служи се света литургија, а они сви прилазе Небесном Цару, и већ столећима моле се тихо са задужбином, повељом и мачем у руци: „Помени нас Господе у царству своме“, а са њиховом тихом молитвом спаја се гласна молитва монаха, који служи литургију, пред њиховим ликовима: „Ктиторе и приложнике овога светога храма, нека помене Господ Бог у царству своме“...

Ова мисао је ту свагда, а у реду земаљских царева и краљева, последњи ступа пред Христа краљ Вукашин, приносећи у благодарности на дар слаткоме Христу Цару цркву од камена,.. Ту је и ктитор краљ Марко, око чије је главе Српски Народ описао велики и светао нимб толико моралне, духовне и физичке снаге, давши је из себе и из своје душе, да после из овога нимба за вечност у часовима клонулости и малаксалости црпе снаге и њоме живи..,